Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Хмм. Па, сад, у животу сам наилазио и на неке стварно дуге реченице. Добро, одакле да почнем…”

Поглед му заблуди ка чистини са друге стране прозора бибилиотеке и утихлом — а тако речитом — трупу Матичног Брода који се уздизао поврх њих. Људски живот на овој планети почео је ту; није чудо што ме ово место често подсећа на рај. А јесам ли ја змија која ће уништити његову безазленост? Али једној девојци паметној попут Мирисе ја свакако нећу рећи нешто што она још не зна — или не наслућује.

„Невоља са речју Бог”, поче он полако, „происходи из околности да она никада није значила исту ствар ма којој двојици људи — нарочито ако су они били филозофи. То је и био разлог што је полако изишла из употребе током трећег миленијума, осим као псовка — поставши тако, у неким културама, превише проста да би се могла користити у учтивом разговору.

На њено место дошло је читаво сазвежђе специјализованих речи. Ако ништа друго, то је бар нагнало људе да престану да воде разговор глувих, из чега је ницало деведесет одсто свих невоља у прошлости.

Лични Бог, понекад називан Бог Један, постао је Алфа. Био је то хипотетички ентитет за кога се сматрало да бди над свакодневним пословима сваке јединке, сваке животиње! — награђујући добро и кажњавајући зло, обично у неодређено описаном постојању после смрти. Обожавала си Алфу, молила му се, упражњавала сложене религијске обреде и подизала огромне цркве њему у част…

Ту је потом био Бог који је саздао васељену и који је после тога могао, али и није морао, да има везе са њом. Био је то Омега. У часу када су завршили са рашчлањивањем Бога филозофи су употребили и свих осталих двадесетак слова древног грчког алфабета, али ми ћемо се овог јутра задовољити само Алфом и Омегом. Држим да на расправу о њима није до сада утрошено више од десет милијарди људи-година.

Алфа је неразлучиво био повезан са религијом — што му је и донело пропаст. Он је још могао постојати све до тренутка уништења Земље, да је само мноштво сучељених религија било спремно да се међусобно остави на миру. Али оне за то нису биле кадре, зато што је свака тврдила да једино она заступа Једну и Једину Истину. Стога је ваљало уништити све такмаце — што је, заправо, значило не само сваку другу религију, него и отпаднике унутар властите вере.

Разуме се, сасвим поједностављујем ствари; добри мушкарци и жене често превазилазе властита веровања, а сасвим је могуће да је религија била од битне важности за рана људска друштва. Без натприродних претњи које би их обуздавале људи можда никада не би били кадри да сарађују у било којој заједници већој од племенске јединице. Тек када су је искварили моћ и повластице, религија је постала у основи антидруштвена сила, а велико добро које је учинила постало је помрачено још већим злом.

Надам се да никада ниси чула за инквизицију, лов на вештице или џихад. Да ли би поверовала да су, чак и пошто смо добрано зашли у свемирску еру, постојале нације код којих су деца званично могла да буду погубљена зато што су њихови родитељи припадали некој јеретичкој секти што се мало разликовала од државне варијанте штовања Алфе? Изгледаш запањена, али те ствари — као и много горе — догађале су се у време када су наши преци отпочињали истраживање Сунчевог система.

Срећом по човечанство Алфа је полако ишчилео са попришта збивања, мање или више безболно, почетком трећег миленијума. Уништио га је фантастичан напредак нечега што се називало статистичка теологија. Колико ми је још времена преостало? Хоће ли Боби постати нестрпљив?”

Мириса погледа кроз велики панорамски прозор. Коњић је ведро пасао траву око основе Матичног Брода, очигледно савршено задовољан.

„Неће одлутати — бар док овде буде нечег за јело. Шта је то статистичка теологија?”

„Био је то последњи напад на проблем Зла. Оно што ју је избацило на врх био је успон једног веома ексцентричног култа — називали су себе неоманичима, али немој тражити да ти објасним зашто — око 2050. године. Узгред, била је то прва „орбитална религија”; иако су све остале вере користиле телекомуникационе сателите за ширење својих учења, неоманичији су се искључиво ослањали на њих. Нису имали никаква друга састајалишта осим телевизијских екрана.

Иако су се уздали у технологију припадали су, заправо, једној веома старој традицији. Они су веровали да Алфа постоји, али да је потпуно зао — и да је крајња судбина човечанства да му се супротстави и да га уништи.