Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Ствар се могла средити тако да изгледа као незгода, али постојао је ризик да ће потоња истрага убрзо показати да то нипошто није био случај. А чак и да је дошло до оштећења штитника, то се могло оправити. Флечер се надао да ће у међувремену заврбовати нове побуњенике. Није искључено да је то било основано; још једна година на Таласи…

„План B налагао је саботажу система за одржање живота, тако да би било потребно евакуисати брод. И овде важе исте примедбе.

„План C био је најопаснији зато што би значио окончање мисије. Срећом, нико од Сабри није радио у погонском одељењу; било би им веома тешко да стигну до погона…”

Сви су изгледали запањени — премда нико толико као заповедник Роклин.

„Уопште не би било тешко, сер, само да су били довољно одлучни. Но, главни проблем би их чекао када би требало предузети нешто да се погон искључи — и то за стално — а да се при том не оштети сам брод. Веома сумњам да би располагали неопходним техничким знањем за тако нешто.”

„Радили су на томе”, одврати смркнуто капетан. „Бојим се да ћемо морати да поново уведемо безбедоносне мере. Сутра ће о томе бити одржан састанак са свим вишим официрима — овде, у подне.”

А онда санитетски заповедник Њутн изиђе са питањем које су сви оклевали да поставе.

„Да ли ће ићи на војни суд, капетане?”

„То није неопходно; кривица је установљена. Према Бродским прописима, једини проблем је казна.”

Сви стадоше да чекају.

„Хвала вам, даме и господо”, закључи капетан, а његови официри изиђоше у тишини.

Оставши сам у својим одајама осети се расрђеним и изневереним. Али бар је цела ствар сада била готова; Магелан је прошао кроз оују коју је подигла људска рука.

Остала тројица Сабри били су — можда — безопасни; али шта са Овеном Флечером?

Мисли му скренуше ка погубној играчки коју је држао у сефу. Био је капетан: било би лако наместити ствар тако да изгледа као несрећни случај…

Он одагна те мисли од себе; никада то не би могао да учини, разуме се. У сваком случају, већ је донео одлуку и био је сигуран да ће се са њом сви сагласити.

Неко је једном рекао да за сваки проблем постоји решење које је једноставно, привлачно — и погрешно. Али ово решење, био је уверен у то, било је једносавно, привлачно — и потпуно исправно.

Сабре су желеле да остану на Таласи; нека им буде. Није сумњао у то да ће постати ваљани житељи — можда управо онај агресиван, жесток тип који је овом друштву био потребан.

Баш чудно што се историја понављала; попут Магелана, он је такође искрцао са брода неке своје људе.

Али да ли их је тиме казнио или наградио — то неће дознати још три стотине година.

Чланови Северноострвске поморске лабораторије нипошто нису били одушевљени.

„Потребно нам је још недељу дана да оправимо Калипсо”, рече директор, „а и послужила нас је права срећа што смо нашли санке. То су једине које постоје на Таласи и не желимо да их поново изложимо ризику.”

Познати су ми ови симптоми, помисли официр за науку Верли; чак и током последњих дана на Земљи и даље је било директора разних лабораторија који нипошто нису желели да им прелепу опрему оскрнави практична употреба.

„Изузев ако се Млађи — или Старији — Кракан поново не узјогуни, не видим да постоји било какав ризик. А нису ли геолози обећали да се од два вулкана неће чути ни гласа најмање педесет година?”

„Радо бих прихватио опкладу са њима око тога. Али искрено говорећи — зашто мислите да је ово толико важно?”

Каква ускогрудост! помисли Верли. Чак и ако је Нело физички океанограф, ипак би се очекивало да га бар у извесој мери занима морски живот. Али можда сам га погрешно проценио; није искључено да ме само проверава…

„У извесном смислу смо постали емоционално заинтересовани за ову ствар од када је др Лоренсон погинуо — срећом, само привремено. Али сасвим независно од тога, држимо да су шкорпови у сваком погледу изузетни. Ма шта што бисмо открили у вези са страном интелигенцијом могло би једном да буде од животног значаја. Вама чак и више него нама, будући да су они на вашем прагу.”

„То ми је потпуно јасно. Но, вероватно је срећна околност то што заузимамо тако различите еколошке нише.”

Колико ће још дуго бити тако? упита се официр за науку. Ако је Мозе Калдор у праву…

„Реците ми тачно, шта ради шпијунка. Назив сигурно побуђује знатижељу.”

„Начињене су пре неколико хиљада година из разлога безбедности и шпијунаже, али имале су и мноштво других примена. Неке нису биле много веће од главе чиоде — а она коју бисмо ми употребили велика је као фудбал.”