Артур Кларк - Песме далеке Земље

Верли распростре планове по директоровом столу.

„Ова је посебно пројектована за подводно коришћење — чуди ме да не знате за њу — начињена је још 2045. године. Нашли смо потпуну спецификацију у техничкој меморији, а затим смо то пренели у репликатор. Први примерак није радио — и даље не знамо због чега али већ други је добро прошао све тестове.

Ово су два акустичка генератора — од десет мегахерца — тако да добијамо милиметарску резолуцију. Тешко да је то видео квалитет, разуме се, али је ипак добро.

Процесор сигнала прилично је интелигентан. Када је шпијунка укључена, она шаље један импулс који твори акустички холограм свега што се налази на удаљеноти до двадесет или тридесет метара. Ова информација се потом преноси уским снопом од двеста килохерца до плутаче која се налази на површини, а она је радио-везом прослеђује бази. Потребно је десетак секунди да би се образовала прва слика; потом шпијунка упућује нови импулс.

Уколико између две слике нема разлике, онда она шаље нулти сигнал. Али ако се нешто догоди, емитује се нова информација како би се образовала ажурирана слика.

Оно што практично добијамо јесте по један снимак сваких десет секунди, а тај снимак добар је за многе сврхе. Разуме се, ако се догађаји буду брзо одигравали имаћемо замрљану слику. Али не може се све имати; систем може да функционише свуда, у потпуној тами — није га лако уочити — а и економичан је.”

Директор се очигледно заинтересовао, али се силно трудио да се то не примети.

„Згодна играчкица — могла би да буде корисна за наш посао. Можете ли нам дати спецификације — као и још неколико модела?”

„Спецификације — свакако, а постараћемо се и око тога да буду сагласне са вашим репликатором, како бисте могли да начините онолико примерака колико вам буде потребно. Први радни модел — а можда и наредна два или три — желимо, међутим, да упутимо у Шкорпвил. А онда ћемо напросто сачекати и видети шта ће се догодити.”

Слика је била зрнаста, а понекад ју је било тешко протумачити, упркос кодирању у лажним бојама које је указивало на појединости што их око иначе не би могло разабрати. Била је то спљоштена панорама морског дна, која је обухватала пун круг од 360 степени; у даљини, са леве стране, видео се морски коров, у средишту је стајало неколико камених избочина, а десно се поново пружала морска трава. Иако је призор деловао као да је на фотографији, промена бројева у доњем левом углу указивала је на промену времена; а понекад би се призор променио уз изненадни трзај када би неки покрет променио устројство емитованих информација.

„Као што видите”, обрати се заповедник Верли одабраној публици у аудиторијуму Тере Нове, „није било шкорпова када смо стигли, али они су чули — или осетили — ударац када се наш пакет спустио на дно. Ево и првог истраживача, после једног минута и двадесет секунди.”

Сада се слика мењала после сваких десет секунди и у сваком кадру појављивало се све више шкорпова.

„Зауставићу овај кадар”, настави официр за науку, „како бисте могли да проучите појединости. Видите овог шкорпа здесна? погледајте му лева клешта — има најмање пет оних металних трака! А и делује као неко ко је на власти — на наредним снимцима остали шкорпови су му се склањали с пута — а сада истражује тајанствен комад отпада који је управо пао са неба — ово је нарочито добар снимак — видите како складно користи клешта и усне пипке — прве као оруђе снаге, а друге прецизности — сада вуче жицу, али наш мали поклон претежак је да би се лако повукао — погледајте само то држање — заклео бих се да издаје наређења, премда нисмо регистровали никакве сигнале — можда су субсонични — а ево још једног баџе…”

Призор нагло поскочи, искрививши се под немогућим углом.

„Почиње вожња; сада нас вуку — били сте у праву, др Калдор — упутили су се као оној пећини у стеновитој пирамиди — но, пакет је превелики, тако да не може унутра — баш као што смо и предвидели, разуме се — а ово је стварно занимљив део…”

Поклон упућен шкорповима био је веома помно припремљен. Иако се поглавито састојао од отпадака, они су били брижљиво одабрани. Било је ту челичних, бакарних, алуминијумских и оловних шипки; комада дебелих дасака; пластичних цеви и плоча; делова гвоздених ланаца; једно метално огледало — и више калемова бакарне жице разних дебљина. Читава маса тежила је преко стотину килограма и била је пажљиво повезана, тако да се могла покретати само као једна целина. Шпијунка је неупадљиво била смештена у једном углу, причвршћена са четири засебна кратка кабла.