Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Поткрепљујући своја уверења наводили су бескрајне спискове ужасних чинова из историје и зоологије. Мислим да су они морали бити болесни људи, јер, како изгледа, на морбидан начин су уживали у сакупљању тог материјала.

На пример — један омиљен доказ о постојању Алфе био им је такозвани Аргумент по Устројству. Ми данас знамо да је он потпуно погрешан, али неоманичи су га излагали на такав начин да је изгледао потпуно уверљив и неопозив.

Ако нађеш неки предивно устројен систем — њихов омиљени пример био је дигитални часовник — онда је иза њега морао стајати неки планер, творац. Треба само мало завирити у свет Природе…

И они су то стали здушно да чине. Нарочито су се усредсредили на паразитологију — ти и не слутиш колико сте ви срећни овде на Таласи, узгред буди речено! Нећу у теби изазвати одвратност описивањем домишљатих метода и прилагођавања којима су прибегавала разна створења да би запоседала друге организме — људске нарочито — искоришћавајући их све док не би били уништени. Поменућу ти само једног мезимца неоманичија — бубу наметника.

Ово предивно створењце полаже своја јајашца у друге инсекте, пошто их претходно паралише, тако да када му се ларве излегу, на располагању им стоји обиље свежег — живог — меса.

Неоманичи су могли сатима да набрајају у истом духу, позивајући се на слична чуда природе да би доказали да је Алфа, ако не крајње зао, онда потпуно равнодушан према људским мерилима моралности и доброте. Не бој се — нисам у стању да их опонашам, нити то желим.

Али морам да поменем још један од њихових омиљених доказа — Аргумент по Катастрофи. Ево једног типичног примера који се у недоглед могао умножавати: поклоници Алфе окупили су се, суочени са неком несрећом, да се моле за избављење — али су сви страдали када се на њих срушило светилиште у коме су се налазили; да су, међутим, остали у својим кућама, већина би их се спасла.

Неоманичи су сакупили томове таквих ужаса — изгореле болнице и домови стараца, школе страдале у земљотресима, читави градови нестали при ерупцијама вулкана или ударима плимских таласа — списак нема краја.

Разуме се, такмачки поклоници Алфе нису седели скрштених руку. Они су сакупили подједнак број противпримера — оне случајеве када су искрене вернике избављали од катастрофе разни срећни обрти.

У разним облицима ова чегрст трајала је хиљадама година. Почетком двадесет првог столећа до њеног разрешења довеле су нове информационе технологије, методи статистичке анализе и шире разумевање теорије вероватноће.

„Било је потребно неколико деценија да се добију одговори, као и још неколико пре но што су их прихватили дословце сви интелигентни људи. Рђаве ствари догађају се подједнако често као и добре; као што се одавно подозревало, васељена се напросто покорава законима математичке вероватноће. Свакако, није било ни трага од некакве натприродне интервенције, било у корист доброг или злог.

Проблем Зла, дакле, никада није стварно постојао. Очекивати од васељене да буде благонаклона било је исто што и претпоставити да се увек може добијати у некој од игара на срећу.

Неки култисти покушали су да спасу ствар тако што су основали религију Потпуно Равнодушног Алфе, користећи при том звонолику криву нормалне дистрибуције као симбол своје вере. Сувишно је и рећи да је једно тако апстрактно божанство надахнуло тек веома мало поклоника.

Кад смо већ код математике, она је Алфи задала још један разоран ударац у двадесет првом веку (или је то, можда, био двадесет други?). Један блистави Теранац по имену Курт Гедел доказао је да постоје извесне апсолутно темељне границе знања, те је у том смислу логички бесмислена идеја о потпуно свезнајућем бићу — како се на један начин дефинисао Алфа. Откриће је стигло до нас посредством једне од оних незаборавних, лоших игри речима: „Гедел је обрисао Бога.” Студенти су обичавали да пишу графите по зидовима, користећи слова Г и О, као и грчку делту; разуме се, било је обрнутих верзија: „Бог је обрисао Гедела.” Непреводива игра речи: „Годел Делетед Год” — прим. прев.

Но, вратимо се Алфи. Средином миленијума он је мање или више нестао из човековог видокруга. Дословце сви паметни људи на крају су се сагласили са оштром осудом великог филозофа Лукреција: све религије су у основи аморалне, зато што је сујеверје које су заговарале донело више зла него добра.

Па ипак, неколико древних вера успело је да опстане, премда у драстично измењеним облицима, све до самог краја Земље. Позни мормони и Пророкове кћери чак су успели да изграде властите сејачке бродове. Често се питам како ствари стоје са њима.