Артур Кларк - Песме далеке Земље

Два велика шкорпа сада су кренула у напад на гомилу отпада; чинили су то одлучно и, како је изгледало, са неким одређеним планом. Моћним клештима убрзо су уклонили жицу која је гомилу држала уједно, а онда су одмах одбацили дрвене и пластичне делове; било је очигледно да их занима једино метал.

Код огледала су застали. Усправили су га и загледали се у своје одразе — невидљиве, разуме се, у акустичкој слици шпијунке.

„Очекивали смо да ће јурнути у напад — можете изазвати жесток окршај ако ставите огледало у танк са рибама. Али ови су се можда препознали. То као да указује на прилично висок ниво интелигенције.”

Шкорпови напустише огледало и почеше да вуку остатак хрпе преко морског дна. На неколико наредних снимака призор је био безнадежно пометен. Када се слика поново стабилисала, појавила се једна потпуно другачија сцена.

„Имали смо среће — ствари су текле управо онако како смо се и надали. Одвукли су шпијунку у чувану пећину. Али то није просторија у којој се налази престо краљице шкорпова — ако таква краљица уопште постоји, у шта веома сумњам… Има ли неко неку претпоставку?”

Уследила је дуга тишина док су присутни проучавали необичан призор. А онда неко примети: „То је отпад!”

„Мора имати неку сврху…”

„Погледајте — оно је ванбродски мотор од десет киловата — некоме мора да је испао!”

„Сада знамо ко нам је крао ланце којима су била везана сидра!”

„Али зашто — ствар нема никаквог смисла.”

„Очигледно има — за њих.”

Мозес Калдор се накашља на особен начин; овакво призивање пажње ретко је заказивало.

„Ово је и даље само претпоставка”, поче он, „али, како изгледа, све више чињеница иде јој у прилог. Приметићете да је овде све од метала, брижљиво сакупљеног из мноштва различитих извора…

Једном интелигентном морском створењу метал би деловао веома тајанствено, нешто што је веома различито од свих осталих природних производа океана. Како изгледа, шкорпови се још налазе у каменом добу — и они никако не могу изићи из њега на исти начин као што смо то учинили ми, копнене животиње са Земље. Без ватре, они су упали у замку технолошког ћорсокака.

Мислим да нам је сада пред очима нешто што се збивало веома давно и на нашем свету. Знате ли одакле преисторијском човеку прво гвожђе? Из свемира!

Не замерам вам што изгледате изненађено. Али чисто гвожђе никада се не јавља у природи — оно сувише лако рђа. Једини извор примитивног човека били су метеорити. Никакво чудо што су били обожавани; и никакво чудо што су наши преци веровали у натприродна бића са неба…

Да ли се иста ствар збива и овде? Молим вас да ову могућност озбиљно схватите. И даље нам није познат ниво интелигенције шкорпова. Можда сакупљају метал из чисте радозналости и очараности његовим — смем ли да кажем: магичним? — својствима. Али да ли ће открити да га користе и за нешто друго, а не само за украс? Где су границе њиховог напредовања — док остају под водом. Само, да ли ће заувек остати тамо?

Пријатељи, сматрам да треба да дознате што можете више о шкорповима. Није искључено да делите планету са још једном интелигентном расом. Хоћете ли сарађивати или бити у сукобу? Чак и ако они нису уистину интелигентни, шкорпови би ипак могли представљати погубну претњу — или корисно оруђе. Можда би требало да их узгајате. Узгред буди речено, завирите мало под одредницу Култ Товара у вашим историјским банкама… ово је К-У-Л-Т Т-О-В-А-Р-А.

Радо бих да дознам наредно поглавље у овој причи. Јесу ли ови шкорпови филозофи, који се окупљају у шумама морског растиња да би размотрили шта да раде са нама?

Молим вас, стога, да оправите свемирску антену како бисмо остали у вези, Компјутери на Магелану чекаће на ваш извештај — док буду бдели над нама на путу према Сегану Два.”

„Шта је Бог?” упита Мириса.

Калдор уздахну и подиже поглед са дисплеја старог већ столећима.

„Ох, драга. Зашто питаш?”

„Зато што је Лорен јуче казао: „Мозес мисли да шкорпови можда трагају за Богом.”„

„То је рекао? Мораћу да попричам мало са њим касније. А ти, драга дамо, тражиш од мене да ти објасним нешто што је представљало опсесију милиона људи хиљадама година и на шта је утрошено више речи него на било коју другу појединачну тему у свеколикој историји. Колико времена можеш да одвојиш овог преподнева?”

Мириса се насмеја.”Ох, бар један сат. Зар ми ниси сам једном рекао да се све што је стварно важно може исказати једном једином реченицом?”