Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Сви смо ми осакаћени, капетане, признали то или не. Нико ко је прошао кроз наша искуства током последњих година на Земљи није могао да остане без ожиљака. А и свима нам је заједничко исто осећање кривице.”

„Кривице?” упита је он, изненађено и са неверицом.

„Да, иако то није наша грешка. Ми смо преживели — једини преживели. А преживели увек осећају грижу савести што су још живи.”

Била је то узнемирујућа опаска, која је помогла да се објасни случај Флечер — као и многе друге ствари.

Сви смо ми осакаћени људи.

Питам се каква је твоја рана, Мозесе Калдоре — и како је ти видаш. Ја знам каква је моја и успео сам да је користим на добробит осталих људи. Она ме је довела довде где сам данас и на то могу бити поносан.

Можда бих у неком ранијем добу био диктатор или генералисимус. Уместо тога, постао сам користан службеник као шеф континенталне полиције, као главни управник одељења за свемирске конструкције — и коначно као заповедник једног свемирског брода. Моје сањарије о моћи делотворно су потиснуте на подсвесни ниво.

Отишао је до капетанског сефа, од кога је једино он имао кључ, и увукао шифровану металну плочицу у одговарајући прорез. Врата се глатко отворише и иза њих се указаше сређени свежњеви хартије, неколико медаља и трофеја и једна мала, пљосната, дрвена кутија на којој су сребрном интарзијом била исписана слова С.Б.

Ставивши је на сто, капетан са задовољством осети познате жмарце у бедрима. Обично је била сасвим безазлена — у примитивним друштвима чак цењена. И у много наврата мењала је ток историје, на добро или на лоше.

„Знам да си симбол фалуса”, прошапта капетан. „Али, такође си пиштољ. Користио сам те раније; могао бих те употребити поново…”

Помисао о прошлости није могла потрајати дуже од делића секунде, али као да је обухватила читаве године. Још је стајао за столом када је минула; само за тренутак свеколики помни труд психотерапеута био је рашчињен и двери сећања широм се отворише.

Он се осврну уназад са ужасом — али и са очараношћу — на оне последње ускомешане деценије, које су на површину избациле најбоље и најрђавије стране човечанства. Присетио се како је, као млади инспектор полиције у Каиру, издао прво наређење да се отвори ватра на учеснике нереда. Испаљени хици требало је само да онеспособе масу да даље дивља, али два човека су ипак подлегла.

Због чега су изишли на улице? То никада није чак ни дознао — било је толико много политичких и религијских покрета у завршним данима. То је такође била ера суперкриминалаца; они ништа нису имали да изгубе и никаквој будућности да се надају, тако да су били спремни да се изложе било каквом ризику. Већина њих били су психопате, али неки су готово спадали у геније. Пао му је на ум Џозеф Кидер, који је безмало украо један свемирски брод. Нико није дознао шта се догодило са њим, а капетану Беју понекад се јављала утварна приказа: „Помисли само да је једна од мојих хибернисаних…”

Све изразитије осипање популације, потпуна забрана рађања после 3 600. године, апсолутна предност коју је имала изградња квантног погона и конструисање бродова Магеланове класе — сви ти притисци, удружени са свешћу о предстојећем усуду, изложили су земаљско друштво таквом напрезању да је и даље изгледало право чудо то што је уопште неко успео да умакне из Сунчевог система. Капетан Беј се присети, уз дивљење и захвалност, оних који су сатрли своје последње године за једну ствар о чијем успеху или краху нису могли ништа да дознају.

Поново је видео последњег светског председника, Елизабет Виндзор, како исцрпљена али поносна излази из брода пошто га је обишла и запућује се на планету до чијег краја беше преостало још само неколико дана. Њој је било преостало још мање времена; бомба у њеном свемироплану експлодираће непосредно пре спуштања на космодром Канаверал.

Капетан је и даље осећао како му се нешто стеже у грлу при помисли на то; бомба је била намењена Магелану и само је грешка у темпирању спасла брод. Било је ироније у чињеници да су оба сучељена култа истакла своју одговорност за атентат…

Џонатан Колдвел и његова осипајућа, али и даље бучна булумента следбеника обзнањивали су још очајније да ће све бити добро, да то само Бог искушава Човечанство као што је својевремено ставио на кушњу Јова. Без обзира на све што се збивало са Сунцем, оно ће се ускоро вратити у нормално стање и људски род биће спасен — осим ако они који нису веровали у Његову милост не изазову Његов гнев. А онда би Он могао да се предомисли…