Артур Кларк - Песме далеке Земље

Он укратко преприча седницу Већа, као и догађаје који су до ње довели, а онда закључи: „Ако желите, спреман сам да вам ставим на увид снимке. Ми немамо ништа да кријемо.”

„То неће бити потребно, Сирдаре”, рече председник, коме је очигледно силно лакнуло. Премијер је, међутим, и даље изгледао забринут.

„Овај… само тренутак, господине председниче. Тиме се не обеснажују извештаји које смо добили. Они су, сећате се, изгледали веома убедљиво.”

„Сигуран сам да капетан има спремно објашњење за њих.”

„Само ако дознам како ти извештаји гласе.”

Уследила је нова пауза. А онда председник крену према боци са вином.

„Да најпре испијемо по једну”, рече он ведрим гласом. „Потом ћу вам рећи како смо открили целу ствар.”

Све је прошло сасвим глатко, рече у себи Овен Флечер. Разуме се, био је помало разочаран гласањем, премда се питао колико је оно, заправо, верно одражавало мишљења чланова посаде. Уосталом, и сам је наложио двојици својих уроташа да гласају против предлога, како не би била откривена — још слабашна — снага покрета Нових Таласанаца.

Шта предузети даље — то је, као и обично, био проблем. Он је био инжењер, а не политичар — премда је и то све више постајао — и није могао да види ниједан начин на који би заврбовао нове присталице а да при том не изиђе на отворено.

Преостале су, заправо, само две могућности. Прва — и лакша — била је да побегне са брода, на што краће време пре поласка, напросто тако што се не би вратио са Таласе. Капетан Беј био би одвећ заузет да се да у потрагу за њим — чак и кад би то желео — а његови ласански пријатељи скривали би га док Магелан не отплови.

Али то би било двоструко дезертерство — од којих би једно остало без преседана у врло повезаној заједници Сабра. Напустио би своје хибернисане колеге — међу којима су били његов брат и сестра. Шта би они мислили о њему, кроз три стотине година на негостољубивом Сегану Два, када буду дознали да је он могао отворити двери Раја и за њих, али да то ипак није учинио?

А сада је време истицало; оне компјутерске симулације убрзаног плана подизања ледених блокова могле су да значе само једно. Иако о томе још није разговарао са својим пријатељима, није видео ниједну другу могућност до делање.

Али и даље се устезао да чак и помисли на тако нешто као што је саботажа.

Роуз Килијан никада није чула за Далилу и вероватно би је ужаснуло када би је упоредили са њом. Она је била једноставна, прилично простодушна Северанка која је — баш као што је био случај и са толиким мноштвом младих Ласанаца — живела под силним утиском блиставих посетилаца са Земље. Њена веза са Карлом Бослијем није била само њено прво стварно дубоко емоционално искуство, већ и његово.

Обома им је тешко падала и сама помисао на растанак. Роуз је плакала на Карловом рамену у позни час једне ноћи, а он ускоро више није могао да поднесе њену тугу.

„Обећај да нећеш никоме рећи”, прошапта јој он, мрсећи увојке њене косе која му се расула по прсима. „Имам добре вести за тебе. У питању је велика тајна — нико још не зна за њу. Брод неће отићи одавде. Сви ћемо остати овде на Таласи.”

Роуз је готово пала са постеље од изненађења.

„Ти то не кажеш само да би ме утешио, је л” да?”

„Не — истина је. Али да ниси никоме рекла ни речи. Ствар мора да остане у потпуној тајности.”

„Свакако, драги.”

Али Роузина најближа пријатељица Мерион такође је лила сузе због свог драгана са Земље, тако да јој је туга морала бити олакшана…

…а Мерион је у поверењу саопштила добру вест Паулини… која није могла да издржи а да је не каже Светлани… која ју је, такође у строгом поверењу, саопштила Кристл.

А Кристл је, игром случаја, била председникова кћер.

Ово је веома несрећна работа, помисли капетан Беј. Овен Флечер је добар човек; сам сам одобрио његово прикључење посади. Како је могао да учини тако нешто?

Вероватно није постојало само једно објашњење. Да није припадао Сабрама и да није био заљубљен у ону девојку, можда до свега овога не би ни дошло. Како се оно зваше када један и један дају више од два? Син… како оно беше? — ах, да, синергија. Па ипак, никако није могао да се ослободи утиска да је ту постојало још нешто, нешто што вероватно никада неће дознати.

Сетио се једне опаске што ју је Калдро, који је увек имао прикладну изреку за сваку прилику, изговорио једном када су разговарали о психологији посаде.