Артур Кларк - Песме далеке Земље

Истог часа када је капетан Беј ушао у канцеларију председника Фарадина, схватио је да нешто није у реду.

Под нормалним околностима Едгар Фарадин ословио би га приликом поздрављања по имену и одмах би извадио боцу са вином. Овога пута изостало је „Сирдаре”, баш као и вино, али му је бар понуђена столица.

„Управо су ми саопштене неке узнемирујуће новости, капетане Беј. Ако немате ништа против, волео бих да нам се придружи премијер.”

Ово је било први пут да је председник у разговору да капетаном одмах прешао на ствар — ма шта она била — баш као што је било први пут да се капетан и премијер сретну у Фарадиновој канцеларији.

„У том случају, господине председниче, допустите ми да у истом духу позовем амбасадора Калдора.”

Председник је оклевао само тренутак, а онда узврати: „Свакако.” Капетан са задовољством запази наговештај једног смешка, као да је тиме одато признање овој дипломатској финеси. Посетиоци су можда могли бити надмашени у погледу титула, али не и у погледу бројности.

Премијер Бергмен представљао је, као што је капетан Беј савршено добро знао, праву сиву еминенцију. Иза премијера стајао је кабинет, а иза кабинета Џеферсонов устав Број три. Овакво устројство дејствовало је сасвим ваљано последњих неколико столећа; капетану Беју јави се предосећај да би сада могло да постане подложно мањим поремећајима.

Калдор је био брзо избављен из руку госпође Фарадин, која га је користила као заморче на коме је опробавала своје замисли о преуређењу председничке палате. Премијер је стигао неколико тренутака касније; израз његовог лица био је уобичајено неодгонетљив.

Пошто су сви сели, председник прекрсти руке, завали се у украшену столицу на окретање и упути оптужујући поглед посетиоцима.

„Капетане Беј — докторе Калдор — добили смо крајње узнемирујуће информације. Волели бисмо да знамо има ли било какве истине у извештају да намеравате да окончате своју мисију овде — а не на Сегану Два.”

Капетану Беју паде велики камен са срца — али га истовремено обузе и силна љутња. Безбедност је потпуно заказала; надао се да Ласанци никада неће дознати о петицији и Бродском Већу — премда је тако нешто можда било неосновано очекивати.

„Господине председниче — господине премијеру — ако сте и чули такве гласине, могу да вас уверим да у њима нема ни најмање истине. Шта мислите, зашто бисмо иначе подизали дневно шест стотина тона леда на орбиту, којим градимо штитник? Зар бисмо се петљали око таквог нечег да планирамо да останемо овде?”

„Можда. Ако сте се из неког разлога предомислили, тешко да бисте нам то ставили до знања тиме што бисте обуставили даљи рад на томе.”

Ова хитра реплика оставила је капетана за тренутак без речи; потценио је ове пријатељски настројене људе. А онда му постаде јасно да они — баш као и њихови компјутери — мора да су већ извршили анализу свих очигледних могућности.

„Сасвим тачно. Али, драго ми је што могу да вас известим — ствар је још поверљиве природе и није обнародована — да намеравамо да удвостручимо обим подизања на орбиту како бисмо раније завршили штитник. Не само, дакле, да не намеравамо да останемо, него желимо да што пре одемо. Хтео сам да вас известим о томе под пријатнијим околностима.”

Чак ни премијер није успео да потпуно прикрије изненађење; председник то чак није ни покушао. Пре но што су стигли да се поврате, капетан Беј крену у нови напад:

„Мислим да би сада било више него поштено, господине председниче, да нас упознате са доказима на којима се темљила ваша оптужба. У противном, како бих могао да је оповргнем?”

Председник упути поглед премијеру. Премијер погледа посетиоце.

„Бојим се да је то немогуће. Тиме бисмо открили наше изворе информација.”

„Онда смо у пату. Нећемо моћи да вас уверимо све док стварно не одемо — што ће се догодити, према новом распореду, кроз сто тридесет дана.”

Уследила је прилично суморна тишина; а онда Калдор рече тихо: „Смем ли мало насамо да попричам са капетаном?”

„Разуме се.”

Кад су они изишли, председник упита премијера: „Да ли говоре истину?”

„Калдор не би лагао; сигуран сам у то. Али, можда он не зна све чињенице.”

Није било времена да се настави разговор, јер се у канцеларију вратише представници друге стране и поново суочише са онима који су их оптужили.

„Господине председниче”, рече капетан, „доктор Калдор и ја се слажемо око тога да постоји нешто што треба да вам кажемо. Желели смо да то задржимо за себе — ствар је непријатне природе, а и мислили смо да је већ сређена. Није, међутим, искључено да се варамо; у том случају, била би нам потребна ваша помоћ.”