Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Слажем се”, одврати спремно капетан Беј; то је заправо било све чему се и надао. „А ко ће заступати предлагаче? Не можемо очекивати да ће Нови Таласанци лично иступити и бранити своју ствар.”

„Више би ми се допало да одмах приступимо гласању и избегнемо било какво натезање и расправу”, с жаљењем у гласу примети заменик капетана, Малина.

Капетан Беј се приватно слагао са тим. Али посреди је било демократко друштво одговорних, високообразованих људи, а и бродски правилник темељио се на тој околности. Нови Таласанци су захтевали да Веће јавно изложи своје ставове; ако би он то одбио, оглушио би се о властите прописе о дужностима и тако би изневерио поверење које му је поклоњено на Земљи пре две стотине година.

Није било лако сазвати седницу Већа. Будући да је свако, без изузетка, морао да добије прилику да гласа, ваљало је реорганизовати распореде и смене, као и престројити редослед раздобља спавања. Чињеница да се половина посаде налазила доле на Таласи отворила је још један проблем који се никада раније није јавио — проблем безбедности. Ма какав био исход расправе, било је крајње непожељно да Ласанци било шта дочују о њој…

И тако се Лорен Лоренсон нашао сам, са први пут закључаним вратима, колико је могао да се сети, канцеларије у Тарни, када је почела седница Већа. Поново је носио наочаре за пуни вид; али овога пута није пловио кроз подморску шуму. Налазио се на Магелану у познатој сали за скупове, гледајући лица колега; кад год би променио перспективу, пред очима би му се нашао екран на коме су били исписани њихови коментари и одлуке. У овом тренутку, тамо је стајала само једна кратка порука:

ПРЕДЛОГ: Да звездани брод Магелан оконча своју мисију на Таласи, будући да се сви његови основни циљеви могу остварити овде.

Мозес је, значи, горе на броду, помисли Лорен док је прелазио погледом по публици; питао сам се зашто га у последње време нисам виђао. Изгледа уморно — баш као и капетан. Можда је ово озбиљније него што сам претпостављао…

Калдор жустро затражи пажњу присутних.

„Капетане, официри, остали чланови посаде — иако је ово наше прво Веће, сви сте упознати са правилима процедуре. Ако желите да узмете реч, подигните руку како бисте то ставили до знања; уколико желите да нешто писмено изјавите, учините то преко тастатуре; локације су искључене, како би се обезбедила анонимност. У оба случаја, молим вас да будете што је могуће сажетији.

„Ако нема питања, отварам расправу по ставци нула нула један.”

Нови Таласанци су додали неколико ствари, али је у суштини 001 и даље био меморандум због кога се капетан Беј тргао пре две недеље; у међувремену, није успео да се приближи ни за корак открићу његових аутора.

Можда је најважнији додатак била објава да је, заправо, њихова дужност да остану овде; Ласи су они били потребни, у техничком, културном и генетском погледу. Питам се, помисли Лорен, иако је дошао у искушењје да се сагласи са тим. У сваком случају, морамо најпре њих да питамо за мишљење. Ми нисмо некадашњи империјалисти — или, можда, јесмо?

Сви су добили прилику да још једном прочитају меморандум; а онда их је Калдор поново замолио за пажњу.

„Нико није, овај, затражио да нешто каже у корист резолуције; разуме се, за то ће бити прилике и касније. Замолићу стога поручника Елгара да изложи супротно становиште.”

Рајмонд Елгар био је замишљен, млад инжењер за енергетику и комуникације кога је Лорен само површно познавао; имао је дара за музику, а тврдио је и да пише једну епску поему о овом путовању. Када би му било затражено да покаже макар један једини стих, он би неизоставно узвраћао: „Сачекајте до Сегана Два, плус још једну годину.”

Било је очигледно због чега се поручник Елгар добровољно јавио (ако је то одиста био случај) за ову улогу. Његова песничка хтења тешко да би му допустила да поступи другачије; а можда је стварно и радио на тој епској поеми.

„Капетане — уважене колеге — посудите ми своје уши…”

Каква фраза, помисли Лорен. Но, питам се да ли је оригинална?

„Мислим да ћемо се сви сложити, како у нашим срцима тако и у умовима, да је замисао о остајању на Таласи многоструко привлачна. Али, размотримо следеће околности:

Нас је само 161. Имамо ли право да донесемо неопозиву одлуку у име милион оних који су још у сну?

А шта је са Ласанцима? Изложена је претпоставка о томе да бисмо им помогли уколико бисмо остали. Али, да ли би тако било? Они имају начин живота који им, како изгледа, савршено одговара. Помислите сада на наше порекло, на нашу обуку — на циљ коме смо се посветили пре толико година. Да ли стварно верујете да читав милион нас може постати део таласанског друштва, а да га при том потпуно не поремети?