Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Понекад”, рече Лорен. Кумар, дакле, не зна; у тајну су и даље били упућени само њих двоје.

Бар ћу видети свог сина, помисли Лорен, макар и само на неколико месеци. А онда…

На свој ужас, он осети како му се сузе сливају низ образе. Када је последњи пут заплакао? Пре две стотине година, док је посматрао успламтелу Земљу…

„Шта је било?” упита га Кумар. „Размишљаш ли о својој жени?” Забринутост му је била тако искрена да Лорен напросто није могао да буде увређен његовим неувиђавним питањем — односно потезањем теме која је, прећутним пристанком, тек ретко помињана, зато што није имала никакве везе са овим овде и сада. Пре две стотине година на Земљи и кроз три стотине година на Сегану Два — све је то било предалеко да би му узбудило осећања, нарочито у садашњим, веселим тренуцима.

„Не, Кумаре, нисам размишљао о… мојој жени…”

„Да ли ћеш јој… икада… рећи… за Мирису?”

„Можда. Можда нећу. Стварно не знам. Веома сам поспан. Јесмо ли испили целу боцу? Кумаре? Кумаре!”

Болничарка је ушла током ноћи и, једва се уздржавајући да се не закикоће, утуткала их у чаршаве како не би испали из постеље.

Лорен се први пробудио. Пошто га мину први шок, када је схватио шта је посреди, он стаде да се смеје.

„Шта је смешно?” упита Кумар, тетураво се придижући из постеље.

„Ако стварно желиш да знаш — питао сам се да ли ће Мириса бити љубоморна.”

Кумар се кисело осмехну.

„Можда сам се стварно мало напио”, рече он, „али сасвим сам сигуран да се ништа није догодило.”

„Баш као и ја.”

Па ипак, било му је јасно да воли Кумара — не зато што му је спасао живот или што је био Мирисин брат — већ напросто зато што је био Кумар. Секс са тим није имао никакве везе; сама помисао на то није их испунила нелагодношћу, већ раздраганошћу. Тако је и требало. Живот на Тарни био је већ довољно запетљан.

„Био си у праву”, додаде Лорен. „Кракан специјал стварно не изазива мамурлук. У ствари, изврсно се осећам. Можеш ли да ми пошаљеш неколико боца на брод? Још боље — неколико стотина литара.”

Било је то једноставно питање на које није било нимало једноставно одговорити: шта би се догодило са дисциплином на Магелану када би и сам циљ мисије овог брода постао подложан гласању?

Разуме се, ма какав исход био, он ни на шта није обавезивао и капетан га је морао пренебрећи уколико би се то показало потребно. То би морао да учини ако би већина одлучила да остане (премда ни за тренутак није помислио…) Али такав исход био би у психолошком погледу поразан. Посада би се поделила у две клике, а то је могло довести до ситуације о којој уопште није волео да размишља.

Па ипак — један заповедник треба да буде чврст, али не и тврдоглав. Предлог нипошто није био лишен разложности и имао је мноштво привлачних видова. Уосталом, и сам је имао прилике да ужива у благодетима председниковог гостопримства и никако није желео да се лиши задовољства поновног сусрета са оном дамом која је била првак у десетобоју. Ово је био диван свет; можда би могли да убрзају спор процес настајања континената, како би се обезбедио животни простор за нове милионе. Било би то несравњиво лакше од колонизације Сегана Два.

У ствари, они можда никада неће ни стићи до Сегана Два. Иако се оперативна поузданост брода и даље процењивала на деведесет осам одсто, постојали су спољни ризици које нико није могао предвидети. Само је неколико његових најповерљивијих официра знало о оном делу леденог штитника који је био изгубљен негде око четрдесет осме светлосне године. Да их је онај међузвездани метеорит, или шта је већ било, погодио само неколико метара ближе…

Неко је изложио претпоставку да је та ствар могла бити нека древна свемирска сонда са Земље. Вероватноћа за тако нешто била је дословце астрономски мала, а и једна таква иронична хипотеза никако се, разуме се, није могла доказати.

А сада су још његови незнани петиционари почели себе да називају Новим Таласанцима. Да ли је то значило, питао се капетан Беј, да их је било много и да су се организовали у политички покрет? Ако је то случај, можда би најбоље било истерати их на отворено што је пре могуће.

Да, куцнуо је час да се сазове Бродско Веће.

Одбијање Мозеса Калдора било је брзо и учтиво.

„Не, капетане; не могу да узмем удела у расправи — јер не желим да станем ни уз једну страну. Када бих то учинио, посада би изгубила поверење у моју непристраност. Али спреман сам да суделујем као председавајући или онај који стишава страсти — како вам драго.”