Артур Кларк - Песме далеке Земље

Лорен је сада био једини пацијент и успео је да убеди ласанску болничарку да је њено стално присуство сасвим непотребно — бар онда када би Мириса дошла у своју свакодневну посету. Санитетски заповедник Њутн, која је као и већина лекара умела да буде непријатно отворена, казала му је без увијања: „Потребна ти је још недеља дана опоравка. Ако већ мораш да водиш љубав, препусти све њој.”

Имао је и мноштво других посетилаца, разуме се. Уз два изузетка, сви су они били добро дошли.

Градоначелница Волдрон имала је начина да убеди његову малу болничарку да је пусти унутра у било које доба; срећом, њене посете никада се нису поклопиле са Мирисиним. Први пут када је градоначелница стигла Лорен се претварао да је готово у предсмртном стању, али тактика му се показала катастрофалном, будући да тако никако није могао да спречи влажна миловања којима је био изложен. Другом приликом — срећом, добио је упозорење десет минута раније — био је подупрт јастуцима и потпуно свестан. Међутим, необичном подударношћу, управо је у току био један сложен тест респираторних функција, тако да је цев за дисање постављена у Лоренова уста потпуно онемогућила разговор. Тест је окончан тридесетак секунди пошто је градоначелница отишла.

Куртоазна посета Бранта Фалконера била је помало нелагодна за обојицу. Учтиво су разговарали о шкорповима, о развоју ствари са ледаром у заливу Мангров, о политици Северног Острва — о свему, заправо, осим о Мириси. Лорен је могао да види да је Брант забринут, да му је чак непријатно, али последња ствар коју је очекивао било је извињење. Његов посетилац је успео да то некако превали са усана на самом одласку.

„Знаш, Лорене”, рече он невољно, „ништа друго нисам могао да урадим када је наишао онај талас. Да сам наставио пређашњим курсом разбили бисмо се о гребење. Напросто, нисмо имали среће да Калипсо на време стигне до дубоке воде.”

„Сасвим сам сигуран”, одврати Лорен потпуно искрено, „да нико не би могао да поступи боље него што си ти.”

„Овај… драго ми је што то разумеш.”

Бранту је очигледно лакнуло и Лорен осети извесну наклоност — чак и сажаљење — према њему. Можда су га његови морепловци изложили извесној критици; некоме ко се тако дичио својом вештином као Брант таква критика била би неподношљива.

„Чујем да су спасли санке.”

„Да, ускоро ће их оправити и биће као нове.”

„Баш као и ја.”

Несмејаше се кратко обојица — и у том чину који их је другарски повезао Лорену изненада сину једна иронична помисао.

Брант мора да је накнадно често пожелео да је Кумар био мало мање одважан.

Зашто је сањао Килиманџаро?

Била је то необична реч; неко име, био је сигуран — али чега?

Мозес Калдор лежао је у зеленој светлости таласанске зоре, полако се будећи уз јутарње звуке Тарне. Није их, додуше, било много у ово доба; једне пешчане санке брујале су негде на путу према обали, вероватно хитајући у сусрет рибару који се враћао из риболова.

Килиманџаро.

Калдор није био хвалисав човек, али је сумњао да је иједно друго људско биће прочитало толико древних књига о таквом мноштву различитих тема. Такође је примио неколико терабајта меморијских имплантација; тако ускладиштене информације нису се, додуше, могле називати знањем, али су постајале доступне уколико бисте се сетили приступних шифри.

Било је помало рано предузети тај напор, а и сумњао је да је ствар толико важна. Но, одавно је научио да не занемарује снове; стари Зигмунд Фројд дошао је до неких занимљивих открића пре две хиљаде година. Уосталом, више и не би могао да заспи…

Он затвори очи, ставивши тиме у погон команду ТРАГАЈ, и стаде да чека. Иако је посреди била пука уобразиља — процес се одигравао на потпуно подсвесном нивоу — могао је да предочи себи мноштво килобајта како струје негде у дубинама његовог мозга.

Сада се нешто збивало са фосфенима који су нежно поигравали у насумичним обрасцима на мрежњачи чврсто затворених очију. У том слабашном осветљеном хаосу наједном се магично појави један тамни прозор; стала су да се образују слова — и коначно се указа цела порука:

КИЛИМАНЏАРО: Вулканска планина, Африка. В. 5,9 км.

Место првог свемирског лифта

Земаљски терминал

Тако! Шта ли је ово значило? Он допусти уму да се поигра овом оскудном информацијом.

Можда је у некој вези са овим другим вулканом, Краканом — о коме је често размишљао у последње време. Ствар је изгледала прилично натегнута. А и није му било потребно упозорење да би се Кракан — или његов необуздани потомак — могао огласити новом ерупцијом.