Исак Асимов - Немезис

„Претпостављам да се бојиш да ће ти измаћи признање?”

„Е па, Јанусе, можеш се кладити у свој последњи компјутерски чип да је тако”, одврати Инсиња после краћег оклевања. „Тако је. Желим признање.”

„За тренутак”, настави Јанус, „мораш заборавити да звезда-сусед уопште постоји. Знаш и сама да се већ дуже залажем за то да Ротор коначно напусти Сунчев систем. Како ти, уопште, гледаш на то? Да ли би ти напустила Сунчев систем?”

Она слеже раменима. „Нисам сасвим сигурна. Било би дивно изблиза видети једно такво астрономско тело, али то је и помало застрашујуће, зар не?”

„Мислиш, оставити дом?”

„Да.”

„Али ти уопште не би напуштала свој дом. Ово је твој дом, Ротор.” Он рашири руке. „Твој дом пошао би са тобом.”

„Чак и да је тако, госп… Јанусе, није само Ротор оно што називамо 'домом'. Имамо и суседство, друге Насеобине, планету Земљу, читав Сунчев систем.”

„Тако је, али у том суседству је страшна гужва. Раније или касније, мораћемо се иселити, хтели то или не. Некада, давно, људи на Земљи били су принуђени да плове преко океана и прелазе преко планинских венаца. Пре само два столећа, били су приморани да се са Земље отисну пут Насеобина. То је само још један корак даље у причи која се непрестано понавља.”

„Разумем. Али има и оних који се никада нису померили. На Земљи има још људи. Има оних који живе на једном месту кроз небројена поколења.”

„И ти би да будеш једна од тих, непокретних.”

„Мислим да би Крајл, мој супруг, тако желео. Он има прилично лоше мишљење о твојим идејама, Јанусе.”

„Па, на Ротору располажемо слободом мишљења и изражавања, те се твој супруг и не мора сложити са мном. Има, међутим, нешто друго што бих желео да те питам. Када људи на Ротору, онако уопштено, размишљају о пресељењу, где виде своје одредиште?”

„Мисле на Алфу Кентаура, наравно. Сви верују да нам је то најближа звезда. Чак и уз помоћ хиперпогона не бисмо могли путовати брже од светлости, те би нам биле потребне четири године. На било коју другу страну да се запутимо, требало би нам много више. А и четири године су дуго раздобље за путовање.”

„А ако претпоставимо да је могуће путовати и брже од тога и ако би нам домет био много, много даљи, куда бисмо онда кренули?”

Инсиња се за тренутак замисли. Претпостављам опет на Алфу Кентаура. Ипак је то 'стари крај'. Звездано небо би ноћу изгледало готово исто. То би била умирујућа околност. А били бисмо и ближе дому, уколико пожелимо да се вратимо. Осим тога, Алфа Кентаура А, највећа од три звезде у систему, практично је Сунчев близанац. Алфа Кентаура Б је мања, мада не много. Чак и ако занемаримо трећу, Алфу Кентаура Ц, која је црвени патуљак, и даље бисмо имали две звезде уместо једне. Две гарнитуре планета, да се тако изразим.”

„Претпоставимо да се нека Насеобина отисне пут Алфе Кентаура и нађе згодно место где би основала нови свет, и да се код куће, у Сунчевом систему, сазна за то. Где би онда отишле друге Насеобине, када и оне одлуче да је дошло време за селидбу?”

„Па, на Алфу Кентаура, наравно”, одврати истог часа Инсиња.

„Дакле, људска раса би стремила једном одређеном месту, и, уколико једна Насеобина успе, друге би врло брзо уследиле, све док нови свет не постане пренатрпан као и стари, док се не намноже различите културе, различите Насеобине са различитим екологијама.”

„Онда ће доћи време да се селимо на друге звезде.”

„Али Евгенија, успех на једном месту увек ће повлачити за собом нове и нове Насеобине. Чим се открије једна благотворна звезда, једна добра планета, сви ће одмах похрлити тамо.”

„Претпостављам да си у праву.”

„Али ако ми одемо на звезду која је тек нешто више од две светлосне године далеко, на пола пута до Алфе Кентаура, и за то нико не буде знао осим нас самих, ко би нас онда пратио?”

„Нико, све док се не открије постојање звезде-суседа.”

„А за то ће можда бити потребно много времена. У међувремену, населиће они већ Алфу Кентаура, или ће искористити неке друге очигледне могућности. Никада неће ни приметити црвеног патуљка на свом кућном прагу. Чак и да га примете, отписаће га као неподобног за живот — не знајући, наравно, да људи на њему већ поодавно обитавају.”

Инсиња је с неверицом посматрала свог саговорника. „Али шта би то све значило? Нека и одемо на звезду-суседа и нека нико не сазна. Шта добијамо тиме?”

„Предност је у томе што ћемо имати сав простор за себе. Ако тамо постоји настањива планета…”

„Неће је бити. Не у систему црвеног патуљка.”