Исак Асимов - Немезис

„Не, нимало”, хладно одврати Пит, притискајући дугме. „Сада смо сасвим заштићени. Реците.”

„Све је овде… ево, показаћу вам.”

„Не, најпре ми реците. Укратко.”

Она дубоко удахну. „Господине, открила сам најближу звезду.” Очи јој бејаху попут тањирића. Дисала је убрзано.

„Најближа звезда Земљи је Алфа Кентаура и то знамо већ вековима”, примети Пит.

„До сада је било тако. Открила сам још једну, ближу. Сунце има блиског суседа. Можете ли да поверујете у то?”

Пит ју је пажљиво одмеравао. Типично, типично. Само нека су довољно млади, ентузијасти, неискусни, увек ће вас опалити неким новим открићем.

„Јесте ли сигурни?” упитао је.

„Јесам. Потпуно. Дајте да вам покажем податке. Ово је најузбудљивија ствар која се десила на пољу астрономије још од…”

„Ако је тачно то што тврдите. Не, немојте ми показивати податке, погледаћу их касније. Испричајте ми. Ако постоји звезда ближа Сунцу него што је то Алфа Кентаура, зашто до сада није била откривена? Зашто је то пало у део баш вама, др Инсиња?” Знао је да је саркастичан, али она није обраћала пажњу на његов тон. Била је сувише узбуђена.

„Постоје разлози. Звезда се налази иза облака, тамног облака, гомиле прашине, који се налази тачно између нас и ње. Без апсорпције коју врши прашина, била би то звезда осме величине и до сада би без сумње била откривена. Прашина умањује њен сјај и чини је звездом деветнаесте величине, изгубљеном међу милионима звезда које једва назиремо. Није било разлога да јој ико посвети пажњу. Далеко је на јужном небу Земље, тако да многи телескопи из времена пре Насеобина нису чак ни могли да се усмере у том правцу.”

„Ако је тако, како да сте је ви открили?”

„Захваљујући Даљинској сонди. Видите, звезда-сусед и Сунце мењају, разуме се, своје релативне положаје. Претпостављам да круже око заједничког средишта, и то сасвим полако, у периоду који се мери милионима година. Неколико векова уназад, положај им је могао бити такав да смо, можда, могли видети звезду-суседа ван облака у пуном сјају, али и тада само помоћу телескопа. А телескопи су изумљени тек пре шест стотина година. Прекасно да би се, са појединих места на Земљи, у то доба, звезда-сусед могла уочити. За неколико столећа, звезда-сусед ће се опет јасно видети, сада са друге стране облака. Но, не морамо толико дуго да чекамо. Имамо Даљинску сонду.”

Пит је осећао како се пламен у њему разбуктава, како му се унутрашњост одједном загрева. „Хоћете да кажете да је тај део неба снимљен помоћу Даљинске сонде, која, будући да је довољно истурена у свемиру, може, без обзира на облак, да 'види' вашу звезду у пуном сјају?”

„Управо то. Имамо звезду осме величине тамо где је не би требало бити. Спектар је показао да је реч о црвеном патуљку. Црвене патуљке не можете уочити на великој удаљености, стога испада да је овај врло близу.”

„Да, али зашто ближе него Алфа Кентаура?”

„Природно, испитивала сам тај део неба, онако како се види са Ротора и никакве звезде осме величине није било. Ипак, на очекиваном месту наишла сам на звезду деветнаесте величине, које није било на фотографијама што их је начинила Даљинска сонда. Закључила сам да је посреди исто тело, само затамњено, а чињеница да нису биле на баш сасвим истом месту последица је паралактичког помака.”

„Да, разумем. Блиски предмети чине нам се као да су на различитим местима, према удаљеној позадини, уколико их гледамо са различитих страна.”

„Тачно, али звезде су толико удаљене да, чак и кад би Даљиска сонда била још удаљенија, рецимо добар део једне светлосне године, не бисмо на фотографијама видели битнију разлику у случају удаљенијих звезда. Међутим, положај оближњих звезда би се драстично променио. Код звезде-суседа јавио се огроман помак — релативно огроман, разуме се. Посматрала сам небо на снимцима које је Даљинска сонда начинила на разним местима како се удаљавала. Постоје три фотографије снимљене током оних интервала када се налазила у нормалном свемиру; на њима звезда-сусед изгледа све сјајнија како се, виђена са сонде, приближава рубу облака. На основу паралактичког помака показало се да нас до звезде-суседа дели тек нешто мало више од две светлосне године. А то је двоструко мање него до Алфа Кентауре.”

Пит ју је замишљено посматрао. У тишини која је уследила девојка је осећала како у њој расту напетост и ишчекивање.

„Господине Пит”, проговори она најзад, „желите ли да сада погледате прорачуне?”

„Не”, одврати он. „Задовољан сам оним што сте ми рекли. Али сада вам морам поставити неколико питања. Чини ми се, ако сам вас правилно разумео, да су занемарљиви изгледи да се неко из чиста мира усредсреди на једну звезду деветнаесте величине, како би јој израчунао паралаксу и одредио удаљеност?”