Исак Асимов - Немезис

„Онда можемо слободно искористити све сировине које тамо нађемо и створити неограничено велики број Насеобина.”

„Мислиш, биће више места за нас?”

„Много више места него ако читава јата буду стизала за нама.”

„Значи, Јанусе, имали бисмо нешто више времена на располагању. Но, на крају бисмо ипак испунили сав расположиви простор око звезде-суседа, чак и да смо сасвим сами. Требало би нам, дакле, пет стотина година уместо две стотине. Не видим велику разлику.”

„Разлика је, Евгенија, већа него што замишљаш. Пустити Насеобине да се насељавају како им падне на памет значило би имати хиљаду различитих култура, које би са собом донеле сав арсенал мржњи и неприлагођености које памтимо из историје Земље. Ако нам даш времена, ако нам даш да тамо будемо сами, створићемо систем Насеобина који ће бити јединствен у култури, јединствен у екологији. Биће то неупоредиво боља позиција — мање хаотична, мање анархична.”

„Исто тако и мање интересантна. Мртвија.”

„Није баш тако. Разликоваћемо се. Да, Насеобине ће се међусобно разликовати, али ће заједништво увек постојати. Имаћемо дивне Насеобине… а чак и да грешим, увиђаш ваљда и сама да се ради о експерименту који се мора предузети. Зашто не бисмо нашу звезду посветили том разумном развоју и видели хоће ли нам то поћи за руком? Узећемо ту звезду, тај отпад за који нико неће бити заинтересован, и видети јесмо ли у стању да изградимо нови тип друштва — и, ако је могуће, бољи.”

„Да видимо шта можемо да учинимо”, настави он, „ако нам енергија не буде одлазила и расипала се на сламање непотребних културних баријера и на очување биологије коју би непрестано угрожавале стране еколошке странпутице.”

Инсиња је осећала како се загрева за идеју. Чак и ако не успеју, човечанство ће нешто научити: да тако нешто није могуће. А опет, ако упали… Но, она само заврте главом. „То је сањарија, бескорисна сањарија. Звезда-сусед ће бити откривена, ма колико се трудили да је сакријемо.”

„Али, Евгенија, колико је само твом открићу допринела пука случајност? Буди искрена према себи. Десило се да си приметила звезду. Десило се да си оно што си видела упоредила са другом сликом. Не мислиш ли да се могло десити и да оманеш? И зар не би, можда, под истим условима, и други оманули?”

Инсиња ништа не одговори, али је израз на њеном лицу у потпуности задовољавао Пита.

Његов глас постаде мекши, попут хипнотичког сиктања. „А ако буде закашњења, од само стотину година, ако добијемо стотину година да изградимо наше ново друштво, бићемо довољно моћни и снажни да одагнамо оне који би, евентуално, пошли нашим стопама. Нећемо морати толико дуго да се кријемо.”

Инсиња је и даље ћутала.

„Јесам ли те убедио?” упита Пит.

„Не у потпуности.” Инсиња као да се сва стресе.

„Онда, размишљај о томе. И молим те за још једну услугу. Док о свему будеш размишљала, никоме ни речи о звезди-суседу и дај ми све податке у вези с њом како бих их држао на сигурном. Нећу их уништити. Обећавам ти. Биће нам потребни ако стварно будемо путовали. Учини ми макар то, Евгенија. Хоћеш ли?”

„Добро”, зацвиле она напокон. Но, одмах потом се сва разбукта. „Међутим, и ја имам једну жељу. Ја ћу јој дати име. То је моја звезда.”

Пит се начас насмеши. „Па, како ћеш је назвати? Инсињета? Евгенијета?”

„Не, нисам толико луда. Име ће јој бити Немезис.”

„Немезис? Н-Е-М-Е-З-И-С?”

„Да.”

„Али зашто?”

„У једном тренутку, током двадесетог века, људи су се већ бавили претпоставком да постоји звезда у непосредној Сунчевој близини. Наравно, у то доба још нису били способни да било шта и докажу. Звезда-сусед није пронађена, али име које су јој тада дали гласило је Немезис — у писаним документима из тог времена. Желим да учиним по вољи тим далековидим научницима.”

„Немезис… зар не постоји богиња у грчкој митологији са тим именом? И то зла богиња?”

„Богиња одмазде, праведне освете, казне. Ушла је у језик као вишезначна реч. Проверила сам у компјутеру. Означио ју је као 'архаичну' реч.”

„А зашто су ти твоји давни истомишљеници неку непостојећу звезду назвали тим именом, Немезис?”

„Мислим да је посреди било нешто у вези са кометним облаком. Повремено би Немезис, током свог обиласка око Сунца, пролазила кроз кометни облак и индуковала космичке ударе који би уништавали знатан део живота на Земљи, сваких двадесет шест милиона година.”

„Стварно?” Пит очигледно беше задивљен.

„У ствари, не. Та хипотеза је била одбачена, али је име остало. И хоћу да остане заувек. И хоћу да се зна да сам јој ја дала име.”