Исак Асимов - Немезис

„Али наставиће он да сазрева. А када још мало одрасте, Марлена, можда ће схватити да физички изглед није најбитнија ствар у животу. А и ти ћеш порасти, знаш…”

Марлена стаде начас да испитивачки посматра мајку, а онда рече: „Ма хајде, мама. Ни сама не верујеш у оно што желиш да ми дочараш. Ни секунда не верујеш у то.”

Инсиња се зарумене. Одједном је схватила да Марлена уопште не нагађа. Она зна — али, како? Инсиња беше покушала да своју примедбу изложи што је могуће безболније, да се сама уживи у оно о чему говори. Но, Марлена ју је прочитала без проблема. И то није било први пут. Инсиња је стога почела да верује да Марлена одмерава изразе, оклевања, покрете и да увек успева да сазна оно што бисте хтели да сакријете од ње. И то је појачало њен страх од тог детета. Стварно не желите да будете нечије прозирно стакло.

Шта је то било, на пример, што је Инсиња наговестила, а што је Марлену навело да верује како ће Земљу снаћи уништење? То мора да се расчисти.

Инсиња се одједном осети страховито уморном. Ако није могла да обмане своју кћер, зашто би уопште покушавала? Стога рече: „Хајде, душо, да говоримо сасвим отворено. Шта ти, заправо, желиш?”

„Видим да збиља желиш да знаш, стога ћу ти рећи”, одврати Марлена. „Желим да одем.”

„Да одеш?” Инсиња није схватала смисао веома једноставног израза који је девојчица употребила. „Где то мислиш да одеш?”

„Ротор није цео свет, мајко.”

„Наравно да није. Али нема ничега у пречнику од две светлосне године око нас.”

„Није тако, мајко. Само две хиљаде километара одавде налази се Еритро.”

„То се тешко може рачунати. Тамо не би могла да живиш.”

„Али има људи који тамо живе.”

„Да, али под Куполом. Групица научника и инжењера који обављају нужан истраживачки посао. Купола је знатно мања него Ротор. Ако се овде осећаш спутаном, како би ти тек било тамо?”

„Ван Куполе на Еритру постоји цео један свет. Једног дана ће људи настанити читаву планету.”

„Можда. Али то нипошто није сигурно.”

„Напротив, мислим да је то врло извесно.”

„Чак и да је тако, за то су потребна столећа.”

„Али то мора једном почети. Зашто ја не могу да будем део тог почетка?”

„Марлена, постајеш смешна. Овде имаш врло удобан дом. Када си почела да размишљаш о томе?”

Марлена стисну усне. „Нисам сигурна. Пре неколико месеци, али, сада се погоршало. Једноставно, не могу више да издржим овде, на Ротору.”

Инсиња се намршти на своју кћер, помисливши: осећа да је изгубила Оринела, срце јој је заувек сломљено, отићи ће и казнити га на тај начин. Послаће себе у изгнанство на пусти свет, а он ће жалити за њом…

Да, то је било сасвим могуће решење. Сетила се себе са петнаест година. Млада срца су тако осетљива — најмањи дрхтај је за њих огроман потрес. Мало им, додуше, треба да се поврате, али покушај то да објасниш једној пубертетлијки! Петнаест година. То је касније, касније него…

Не, нема смисла размишљати о томе.

„Шта те то толико привлачи ка Еритру, Марлена?”

„Не знам. То је велики свет. Није ли природно желети један свет велики као…” Оклевала је, пре него што је додала „…као Земља?” Једва је то изговорила.

„Као Земља?” понови Инсиња са жестином. „Никада ниси била тамо. Не знаш ништа о Земљи!”

„Видела сам пуно тога, мајко. Библиотеке су препуне филмова о Земљи.”

(Заиста, тако је. Пит већ дуже говори како би те филмове, у најмању руку, требало пробрати, ако не већ сасвим уништити. Он мисли да одлазак из Сунчевог система збиља мора бити одлазак. Зашто задржавати тај вештачки романтизам и сентимент у вези са Земљом? Инсиња се жестоко противила, али сада као да је увиђала на шта, заправо, Пит мисли.)

„Марлена, не можеш судити по тим филмовима… Они идеализују ствари. Најчешће је реч о далекој прошлости, када је стање на Земљи било боље, а и тада није било тако добро као што филмови желе да прикажу.”

„Нека је чак и тако.”

„Е, не може тако. Знаш ли на шта личи Земља? Тамо је неописива збрка. Зато су је људи и напуштали, да би оснивали Насеобине. Из тог огромног, одвратног света одлазили су и стварали мале, цивилизоване Насеобине. Нико није ишао у супротном смеру.”

„Милијарде људи и дан-данас живе на Земљи.”

„Зато она и представља такав лом. А и они који су преостали одлазе убрзаним темпом. Зато и има толико Насеобина и зато су оне мале да прихвате све. Због тога смо и ми, душо, напустили Сунчев систем и стигли овако далеко.”

Марлена спусти глас. „Отац је био Земљанин. Он није напустио Земљу, иако је имао ту могућност.”