Исак Асимов - Немезис

Али није то учинила. Сматрала је да Фишер уопште не би испољио заинтересованост. То што би му рекла препричао би можда својим колегама, фармерима, или радницима, али са њом о томе не би говорио.

Стога, ништа му није казала о Немезис и то јој није тешко падало. Случај је за њих двоје био стављен ад ацта, није уопште постојао, све до тог одурног дана када се њихов брак окончао.

Када је она безрезервно и сасвим прешла на Питову страну?

Инсиња се, испрва, гнушала помисли да откриће звезде-суседа мора остати тајна. Отворено је зазирала од тога да се оде из Сунчевог система у правцу чији је циљ био крајње магловит. За њу је изградња цивилизације по одабиру, недоступне свима, била етички нечасна.

Јавно се није бунила, уважавајући захтеве безбедности насеобине; но, била је решена да се Питу супротстави у четири ока — и то снагом аргумената, о којима би претходно темељито промислила, тако да су они били сасвим поуздани и необориви. Али, без обзира на то, до овог сучељавања никада није дошло.

Пит је увек — увек — стицао иницијативу.

Још давно јој је рекао: „Присети се, Евгенија, да си звезду-суседа открила мање-више случајно. Неко од твојих колега могао би то, сасвим независно, учинити на исти начин.”

„Мала је вероватноћа…” почела је.

„Не, Евгенија, не желимо да зависимо од вероватноће. Желимо да будемо сигурни. Постараћеш се да нико не посматра у том правцу, да нико не дође у посед твојих прорачуна, да нико не открије постојање и положај Немезис.”

„Откуд ја то могу?”

„Ох, врло лако. Говорио сам са Начелником. Сада си генерални шеф свих истраживања у вези са Даљинском сондом.”

„Али то би значило да узнапредујем…”

„Да. У одговорности, друштвеном статусу, примањима. Имаш ли примедбе на било коју од те три ставке?”

„Ни на једну”, одвратила је, осећајући како јој срце јаче лупа.

„Сигуран сам да ћеш посао главног астронома обављати више него добро. Водићеш рачуна о томе да се посао одвија по највишим стандардима квалитета, под условом да нема никакве везе са Немезис.”

„Али, Јанусе, то не може вечито остати тајна!”

„И неће. Када се једном отиснемо из Сунчевог система, сви ће знати све. До тада, што је мање могуће упућених — и што касније.”

Хтела је да настави да приговара, али, унапређење ју је спречило у томе.

Другом приликом, Пит ју је упитао: „А шта ћемо са твојим мужем?”

„Шта је са њим?” Одмах се накострешила.

„Колико знам, он је Земљанин.”

„Пореклом је са Земље, али је држављанин Ротора”, процеди Инсиња.

„Претпостављам да му ниси зуцнула ништа у вези са Немезис?

„Апсолутно ништа.”

„А је ли ти тај твој муж икада рекао због чега је напустио Земљу и тако жустро радио на томе да добије наше држављанство?”

„Не, није. Нисам га ни питала.”

„Али понекад размишљаш о томе, зар не?”

Оклевала је, па потом признала: „Да, понекад.”

„Можда би требало да ти кажем”, примети Пит, уз осмех.

И, доиста, рекао јој је, мало по мало. Никада превише. Никада то није била поплава, већ, као да је делимично доливао воду у чашу. То ју је извукло из чауре. Живот на Ротору условљавао је да се ствари углавном посматрају само на роторијански начин.

Но, благодарећи Питу, ономе што јој је рекао, филмовима које јој је сугерисао да погледа, постајала је свесна Земље, њених милијарди житеља, општег гладовања и насиља, дроге и застрањивања. Доживљавала је Земљу као легло беде, нешто од чега треба побећи што пре. Више се није двоумила поводом правих разлога Крајловог одласка. Чудило ју је, међутим, зашто се тако мало Земљана иселило.

Ни на Насеобинама није било много боље. Уочавала је како се људи затварају, како све слабије међусобно опште. Ниједна Насеобина није желела ништа страног порекла — ниједан примерак флоре или фауне. Роба је успорено циркулисала, преношена потпуно аутоматизованим превозним средствима и у брижљиво стерилисаним контејнерима.

Насеобине су се међусобно гложиле и мрзеле. Насеобине у Марсовом појасу бејаху можда и понајгоре. Тек су се оне у астероидном појасу још слободно множиле, али су и оне са подозрењем гледале на унутрашње Насеобине.

Инсиња се све више слагала са Питом. Штавише, постајала је заговорник напуштања беде, као и зачињања новог система светова где ће се патње избрисати. Нови почетак, нове могућности.

А онда је открила да је беба на путу и њен ентузијазам је спалснуо. Ризиковати свој живот, и Крајлов, на том дугом путовању било је још подношљиво. Али беба, дете…