Исак Асимов - Немезис

Да ли је било баш тако?

Дан после Референдума, Еугенија Инсиња затече Фишера бледог од беса. „Намештаљка!” сиктао је.

„Шшш! Пробудићеш бебу.”

За тренутак, на лицу му се појави гримаса, али стишао се.

Инсиња се и сама смири и рече тихо: „Људи желе да иду, око тога више не треба правити питање.”

„Јеси ли и ти гласала за одлазак?”

Размишљала је. Нема смисла да га лаже. Била је врло јасна по том питању. „Да, јесам”, одговорила је.

„Претпостављам да те је Пит на то навео”, рече он.

То ју је изненадило. „Не! Способна сам да сама одлучујем.”

„Али вас двоје…” излете му одједном.

Осетила је како јој притисак намах скаче. „Шта хоћеш тиме да кажеш?” љутито је прошиштала. Неће је, ваљда, оптужити за неверство?

„Тај — тај политичар. Гази преко лешева да би постао Начелник. Сви то знају. А и ти планираш да градиш каријеру заједно с њим. Политичка лојалност ће ти бити од помоћи, зар не?”

„Куда би ме то одвело? Уопште не стремим томе. Астроном сам, нисам политичар.”

„Унапређена си, зар не? Извучена си испред старијих и искуснијих.”

„Захваљујући мукотрпном раду, верујем.” (Како да се сада одбрани кад не сме да му каже истину?)

„Да, знам да би волела да верујеш да је тако. Али то је Питово дело.”

Инсиња дубоко уздахну. „Куда нас води овај разговор?”

„Слушај ме добро.” Говорио је тихим гласом, откад га је Инсиња упозорила да Марлена спава. „Не могу да верујем да читава једна Насеобина жели да ризикује путовање под хиперпогоном. Откуд знаш шта се све може десити? Да ли ствар, уопште, функционише? Могло би нас све побити!”

„Даљинска сонда показала се успешном.”

„Је ли било живих бића на њој? Ако није, откуд знате како жива бића реагују на хиперпогон? Шта уопште знаш о хиперпогону?”

„Ништа.”

„А зашто? Радиш управо тамо, горе у лабораторији. Не радиш на фарми, као ја.”

(Љубоморан је, помисли Инсиња). „Кад кажеш 'лабораторија'„, одврати она, „испада као да сви седимо претрпани у истој просторији. Већ сам ти рекла. Ја сам астроном и не знам ништа о хиперпогону.”

„Хоћеш рећи да ти Пит никада ништа не говори о томе?”

„О хиперпогону? Ни он сам не зна ништа о њему.”

„Значи, нико не зна?”

„Не буди смешан. Стручњаци знају. Хајде, Крајле. Има оних који треба да знају, и они знају. Други не.”

„Значи, за све, осим за групицу стручњака, то је непознаница.”

„Баш тако.”

„Онда ти не знаш, нити можеш знати, да ли је хиперпогон довољно безбедан. Како, онда, можеш претпостављати да је њима то познато?”

„Верујем да су обавили све провере…”

„Ти верујеш!”

„Верујем с разлогом. Кажу да је хиперпогон сасвим безбедан.”

„А они, наравно, немају обичај да лажу.”

„Али и они иду. Осим тога, сигурна сам да су обавили све провере.”

Гледао ју је, сужених очију. „Сада си, одједном, тако сигурна. Даљинска сонда је твоје дело. Да ли је на њој било живих бића?”

„Нисам радила на практичном делу пројекта. Мени је у део пало прикупљање астрономских података.”

„Не одговараш ми на питање.”

Инсиња одједном изгуби стрпљење. „Слушај, нисам расположена да ме окрећеш на ражњу. Осим тога, узнемирио си дете. И ја имам неколико питања за тебе. Шта ти планираш? Идеш ли и ти?”

„Не морам. Према Референдуму, сви који неће да иду, неће бити приморани.”

„Знам да не мораш, али, хоћеш ли ићи? Надам се да нећеш да растураш породицу?”

Покушала је да себи истера осмех на лице, али деловало је прилично неуверљиво.

Мрачно и тихо, Фишер одговори: „Не желим да остављам Сунчев систем.”

„Радије би оставио мене? И Марлену?”

„Зашто бих морао оставити Марлену? Чак и ако ти хоћеш да се ломаташ по свемиру, зашто ризикујеш детињи живот?”

„Ако ја идем, иде и Марлена”, одврати она суво. „Боље да то утувиш у главу, Крајле. Где би је, уосталом, ти одвео? На неку полудовршену астероидну Насеобину?”

„Наравно да не. Са Земље сам — и могу се тамо вратити ако зажелим.”

„Натраг, на умирућу планету? Супер!”

„Остало јој је још подоста година, уверавам те.”

„Што си је онда остављао?”

„Мислио сам да бих могао да направим нешто од свог живота. Нисам знао да доћи на Ротор значи узети карту без повратка — никуд.”

„Не баш никуд”, прасну Инсиња и из ње провали потискивани бес. „Када би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш назад.”

„Зашто? Где то Ротор иде?”

„Према звездама.”

„У заборав.”

Стајали су и гледали се. Марлена отвори очи и огласи се. Фишер скрену поглед ка беби и нежнијим гласом рече: „Евгенија, не морамо се растурати. Не желим да напустим Марлену. Ни тебе. Пођи са мном.”