Исак Асимов - Немезис

Да ли зато што ју је Оринел одбацио, коначно и неопозиво, с обзиром на оно шта је она видела у њему? Да ли зато сада удара жмурећи, на слепо?

Крива, мислила је Инсиња. Зашто се и не бих осећала кривом? Све је то моја грешка. Требало је да знам од почетка, од самог открића. Али нисам желела да знам.

Од када је знала? Од тренутка када је звезда добила име, Немезис? Није, ваљда, осећала шта је звезда представљала и шта је значила, и није јој, ваљда, подсвесно дала име, у сагласности са њеним правим значењем?

На самом почетку, чин откривања звезде био је једино важан. Само су јој вечност, бесмртност, биле на памети. Била је то њена звезда, 'Инсињета', Чак је била у искушењу да је тако назове. Како је то само свечано звучало, чак и када је одбила ту варијанту, са варљивим осећањем скромности. И како би сада било неподношљиво да је својевремено упала у ту замку.

Онда је, после открића, дошао тај шок — Пит је захтевао тајност — а потом и то грозничаво припремање за Одлазак. (Хоће ли се то тако и звати, касније, у књигама историје? Одлазак? Са великим почетним словом?)

Онда, по Одласку, прошле су две године током којих је брод мирно и прорачунато скакао у хиперсвемир и искакао из њега — и та бескрајна прорачунавања у вези са хиперпогоном, услед чега су астрономске калкулације непрестано биле потребне — а она је, сама, била главни рачунџија. Колико је само труда отишло на прорачун густине и састава међузвездане материје…

И пуне четири године није стизала да темељитије размишља о Немезис. Али скоро да није било тренутка када о њој није размишљала.

Да ли је то било могуће? Или се, једноставно, скривала од онога што није желела да види? Није ли, заправо, стално бежала у сву ту тајновитост и усхићење које је лежало пред њом?

Онда је дошло време када је и последњи хиперсвемирски коридор остао за њима, када су стали да успоравају кроз праисконски пљусак водоникових атома, са којима су се сударали таквом брзином да су се ти атоми претварали у честице космичких зрака.

Обично свемирско возило то не би могло поднети, али Ротор је посебно за ту прилику био обложен нарочитим заштитним слојем који је апсорбовао ове честице.

Један стручњак ју је уверавао да ће пре или касније доћи доба када ће се у хиперсвемир улазити, а потом и из њега излазити нормалним брзинама. „Са освојеним хиперсвемиром”, говорио је он, „никакви нови револуционарни продори нису потребни. То онда постаје ствар технологије.”

Можда! Било је, међутим, и стручњака који се са тим нису слагали.

Инсиња је управо хитала да се сретне с Питом када јој се истина, коначно, указала у свој својој јасноћи. Током последње године налазио је мало времена за њу, али она је то разумела. Сви су постајали помало напети, сада када је спласнуло одушевљење проузроковано Одласком и када су схватили да ће се кроз неколико месеци наћи у суседству једне нове звезде. Ту ће се сусрести са непрестаним проблемом опстанка у близини чудног, црвеног патуљка — без икаквог јемства да ће пронаћи било какав прикладни планетни материјал који би им послужио као сировина, а камоли да ће тамо моћи да обитавају.

Јанус Пит више није изгледао као млад човек, иако му је коса и даље била тамна а лице неизборано. Протекле су само четири године откад му је први пут дошла са открићем Немезис. Његове очи беху сада пуне узнемирености, као да је сва радост нестала из њих, пошто су се све бриге нескривено показивале.

Био је изабран за Начелника. Можда је у томе лежало једно од изворишта његових тегоба, али ко би то знао? Инсиња никада не беше упознала праву моћ — и одговорност која иде с њом руку под руку — али је знала да човек у таквим ситуацијама неретко постаје мрзовољан.

Одсутно јој се насмешио. Били су приморани да буду блиски једно са другим у времену када своју тајну нису делили ни са ким. Једино су међусобно могли сасвим отворено да разговарају. Међутим, када је тајна постала јавна, по Одласку, као да су се поново удаљили једно од другог.

„Јанусе”, поче она, „има нешто што ме мучи, због чега морам да разговарам с тобом. У питању је Немезис.”

„Шта, има нешто ново? Немој ми рећи да си открила да је нема на месту где си мислила да ће бити! Ено је, тачно је на свом месту, удаљена мање од шеснаест милијарди километара. Може да се види.”

„Да, знам. Али када сам је открила први пут, са удаљености од преко две светлосне године, узела сам здраво за готово да је она Сунчев парњак, да заједно круже око истог гравитационог средишта. Два тако блиска тела готово да су морала бити гравитациони парњаци. То је деловало тако узбудљиво.”