Исак Асимов - Немезис

„Једно питање: зар не би Немезис, исто тако, изгледала непомично и у случају да се удаљава од Сунца? Изгледи су пола-пола, зар не?”

„То ће нам рећи спектрална анализа. Црвени помак спектралних линија значиће да се Немезис удаљава, а љубичасти да се приближава.”

„Али сада је прекасно. Ако анализираш њен спектар, он ће ти рећи да се Немезис примиче, јер ми се њој примичемо.”

„У овом тренутку не бих ни узела Немезисин спектар да га проучавам. Узела бих Сунчев. Уколико се Немезис приближава Сунцу, и Сунце се примиче Немезис, док наше кретање можемо занемарити. Осим тога, ионако успоравамо, а за месец-два кретаћемо се тако лагано да ни најмање нећемо реметити спектроскопске резултате.”

Пит је готово пола минута изгледао потпуно изгубљен у мислима, загледан у свој уредни радни сто, гладећи руком тастатуру компјутера. А онда рече, не дижући поглед: „Не. Таква посматрања су непотребна. Нећу да се више бринеш око тога, Евгенија. То, све у свему, не представља никакав проблем. Једноставно, заборави на то.”

Покрет његове руке значио је да треба да га напусти.

Инсиња кроз стиснуте ноздрве испусти звук налик на пиштање. „Како се усуђујеш, Јанусе? Како се усуђујеш?” прошишта она храпаво.

„Како се усуђујем — шта?” намршти се Пит.

„Како се усуђујеш да ми дајеш знак да одем као да сам какав докони компјутериста? Да ја нисам открила Немезис, сада не бисмо били овде. Ти не би био изабран за Начелника. Немезис је моја. Имам свој удео у њој.”

„Немезис није твоја. Она је Роторова. Молим те, иди сада и пусти ме да се посветим својим дневним обавезама.”

„Јанусе”, рече она подижући глас, „понављам ти да се Немезис, веома вероватно, примиче нашем Сунчевом систему.”

„А ја ти понављам да су изгледи за то и даље пола-пола. Но, чак и да си у праву, а подсећам те да то више није наш Сунчев систем — заправо, сада је њихов — немој ми причати да ће ударити у Сунце. Нећу ти поверовати. У својој готово пет милијарди година дугој историји, Сунце се никада није сударило са неком звездом — чак није ни промакло близу ичега сличног. Изгледи за судар, чак и у врло густим подручјима Галаксије, готово су безначајни. Можда нисам астроном, али толико знам.”

„Изгледи су само изгледи, Јанусе, не и извесности. Сасвим је замисливо, ма колико било невероватно, да се Немезис и Сунце сударе, премда признајем да је вероватноћа за то сасвим мала. Невоља је, међутим, у томе што ће блиско мимоилажење двеју звезда, чак и без сударања, бити кобно по Земљу.”

„Блиско мимоилажење… колико блиско?”

„Не знам. И то захтева бескрајне прорачуне.”

„У реду, онда. Предлажеш да се упустимо у невољу и обавимо потребна осматрања и прорачуне, и, рецимо, установимо да је ситуација по Сунчев систем крајње драматична. Шта онда? Да упозоримо Сунчев систем?”

„Али наравно! Какав други избор имамо?”

„А како да их упозоримо? Немамо могућности за хиперкомуникацију, а чак и да ми имамо, они немају систем за пријем хиперпорука. Уколико, пак, пошаљемо неку подсветлосну поруку — светлосну, микроталасну, емисују модулисаних неутрина — требало би готово две године да она стигне до Земље, под претпоставком да пошаљемо довољно снажан и довољно тачно усмерен сноп. А, чак и тада, како ћемо знати да је наша порука примљена? Уз то, уколико би се они уопште потрудили да нам одговоре, то би трајало још две године. И, шта би био коначан резултат упозорења? Морали бисмо да им одамо положај Немезис, будући да би открили одакле им стиже информација. Сва суштина наше тајности, сав план заснивања хомогене цивилизације у систему Немезис, без спољашњег мешања, све би то пало у воду.”

„Без обзира на цену, Јанусе, како уопште може да ти падне на ум да их не упозоримо?”

„Око чега се ти, заправо, бринеш? Чак и да се Немезис креће према Сунцу, колико би јој требало да стигне до Сунчевог система?”

„У суседство Сунца би могла доспети за пет хиљада година.”

Пит се завали у наслон своје столице. Изгледало је да се изврсно забавља. „Пет хиљада година. Само? Гледај, Евгенија. Пре два и по века, први човек је закорачио на Месец. Два и по века касније ево нас код најближе звезде. Где ћемо, овом брзином, стићи за наредна два и по века? На било коју звезду, где год пожелимо. А за пет хиљада година, за педесет векова, разудићемо се широм Галаксије, уколико нам се на путу не испрече други облици интелигентног живота. Достићи ћемо и друге Галаксије. За наредних пет хиљада година технологија ће толико узнапредовати, да ће се, ако се Сунчев систем збиља нађе у опасности, све Насеобине и свеколика планетна популација моћи отиснути у дубоки свемир, према другим звездама.”