Исак Асимов - Немезис

„Зашто? Мислим, одакле ти та потреба да посматраш људе?”

„Зато што су ме, док сам била дете, сви лагали. Сви су ми говорили како сам 'слатка'. Или би то теби говорили, преда мном. И увек су имали онај исти гипсани израз на лицу који је говорио: 'Ма, уопште није тако'. Али нико није могао да ме превари. С почетка нисам могла да верујем да ни сами нису свесни свог израза, а онда сам помислила: 'Па добро, можда им је лакше да верују да говоре истину'.”

Марлена за часак застаде, а онда се одједном обруши на мајку: „Зашто ниси рекла оцу куда ће Ротор отићи?”

„Нисам могла. Није то била само моја тајна.”

„Да си му рекла, можда би и он пошао с нама.”

„Не. Не би.” Инсиња одлучно заврте главом. „Већ је био одлучио да се врати на Земљу.”

„Али да си му рекла, мајко. Начелник Пит га не би пустио да оде, зар не? Тада би отац превише знао.”

„Пит тада још није био Начелник”, одврати Инсиња са одсутном незаинтересованошћу, а онда жучно додаде: „Не бих га желела под таквим условима. А ни ти.”

„Не знам. Не знам како би било да је остао.”

„Али ја ти могу рећи.” Инсиња је осећала како сва кључа. Сећања јој се вратише на њен последњи разговор са супругом и на тај њен последњи усклик, да оде, да мора да оде. Не, није погрешила. Није га желела уз себе као заточеника, као присилног становника Ротора. Није га толико волела. Додуше, није га толико ни мрзела.

Но, она брзо промени тему, не дозволившии да се ода изразом лица. „Оринел се озбиљно забринуо, данас по подне. Зашто си му рекла да ће Земља бити уништена? Дошао је к мени касније, због тога, и изгледао је врло потиштен.”

„Само је требало да му кажеш да не слуша то што прича једна клинка. И одмах би га смирила.”

Инсиња као да ово пречу. Можда је добра идеја не рећи ништа како би се избегла истина. „Стварно мислиш да ће Земља бити уништена?”

„Да, мислим. Понекад говориш о Земљи. Имаш обичај да кажеш: 'Јадна Земља'. Скоро увек кажеш 'јадна'.”

Инсиња је осећала како јој кожа гори од руменила. Није ваљда стварно говорила тако? „Па, што да не? Земља је пренасељена, исцрпљена, пуна мржње, глади, беде. Да, осећам сажаљење према њој, те зато и кажем 'јадна'.”

„Не, мајко, није то у питању. Када то кажеш…” Марлена учини покрет рукама као да посеже за нечим, што јој, ипак, некако измиче.

„Па, Марлена?”

„Сасвим јасно знам на шта мислим, али ми је тешко да то и искажем.”

„Покушај. Важно ми је да знам.”

„Начин на који то изговараш. Не могу да се отмем утиску да се осећаш кривом — као да је у питању твоја грешка.”

„Зашто? Шта мислиш да сам учинила?”

„Чула сам те једном док си била на осматрачници. Гледала си у Немезис и учинило ми се да и Немезис има везе с тим. Онда сам питала компјутер шта значи Немезис и он ми је одговорио. То значи нешто што немилосрдно уништава, нешто што жуди за одмаздом.”

„Да, али то није био разлог због кога је звезда добила то име”, готово повика Инсиња.

„Ти си јој дала то име”, примети Марлена мирно, неумољиво.

То, разуме се, више није била тајна. Инсиња је за то добила јавно признање, још откад су напустили Сунчев систем. И за откриће звезде и за њено именовање.

„Управо зато што сам је ја именовала, знам да то није био разлог.”

„А зашто се онда осећаш кривом, мајко?”

(Ћути, ћути, ако нећеш да признаш.)

„Откуд знаш да ће Земља бити уништена?” поново упита Инсиња, након краће тишине.

„Не знам. Али мислим да ти знаш, мајко.”

„Марлена, ово постаје разговор глувих. Хајде да то коначно рашчистимо. Оно што превасходно желим, јесте да ти утувим у главу да никоме више не причаш о томе — нити о свом оцу, нити о тој бесмислици око уништења Земље.”

„Ако тако хоћеш, у реду је. С тим што то није бесмислица.”

„Ја кажем да јесте. Узећемо то за бесмислицу.”

Марлена климну главом. „Идем мало да осматрам”, рече она, тобоже незаинтересовано. „Потом идем на спавање.”

„Добро.” Инсиња ју је ћутке гледала како одлази.

Крива, мислила је. Осећам се кривом. Пише ми на челу да се тако осећам. Свако ће то увидети.

Не, не свако. Само Марлена. Она има дар да то примети.

Марлена је морала имати нешто особито, како би надокнадила све друго што није имала. Интелигенција, напросто, није довољна. Стога је имала тај сјајан дар, да чита изразе, слуша интонације, и друге невидљиве таласе које емитује тело. Од ње није сигурна ни најдубља тајна.

Колико већ живи с том моћи? Опасном моћи? Када је тога постала свесна? Је ли то нешто што постаје све снажније како године одмичу? И зашто је дала маха својој моћи на вољу баш сада, зашто ју је припустила на светлост дана и употребила је да би потукла њу, своју мајку?