Исак Асимов - Немезис

Пит је био неуништив. Честитао јој је. „Дете ће бити рођено овде и имаћеш сасвим мало времена да се привикнеш на новонасталу ситуацију. Проћи ће још годину и по дана пре но што будемо спремни за полазак. Дотле ћеш већ схватити колико си срећна што не мораш дуже да чекаш. Дете се неће сећати беде уништене планете и непоправљиво подељеног становништва. Знаће само за нови свет, разумевање и попустљивост. Срећно дете. Дете провиђења. Моја деца су већ одрасла, већ формирана.”

И Инсиња је поново поверовала. Када се Марлена коначно родила, она је збиља почела да бива нестрпљива, да се боји да ће, пре поласка, њено дете остати довека обележено и заражено промашајем по имену Сунчев систем.

У то време је била у потпуности на Питовој страни.

На њено велико олакшање, Фишер беше задовољан својом кћерком. Није се, искрено, надала да ће он бити богзна какав отац. Ипак, посветио се детету и преузео на себе све обавезе око подизања девојчице. Чак је понекад изгледао збиља срећан.

Одједном, некако у време када се ближио Марленин први рођендан, појавише се говоркања, кроз цео Сунчев систем, како Ротор намерава да оде. То је одмах проузроковало и политичку кризу и Пит, који је све крупнијим корацима хитао ка месту Начелника, одлично се забављао.

„Могу само да нас мрзе”, говорио је. „Немају начина да нас зауставе и сви ти повици о нелојалности, са њиховим објашњењима 'шовинизма у Сунчевом систему', само ће их одвратити од тога да сами изучавају хиперпогон. А то нам може само користити.”

„Али, Јанусе, како је процурило у јавност?” питала је Инсиња.

„За то сам се сам постарао”, осмехнуо се он. „У овом тренутку немам ништа против да се зна да одлазимо, докле год не знају куда одлазимо. На крају крајева, тешко да бисмо то могли и сакрити у овом тренутку. Мораћемо да спроведемо референдум и чим роторијански народ сазна за одлазак, сазнаће сви.”

„Референдум?”

„Наравно. Размисли. Не можемо се бактати са гомилом народа који се или плаши, или је сувише слаб према прапостојбини. Тако никада нећемо успети. Желимо само оне који су спремни да пођу, који, чак, жуде да пођу.”

Био је потпуно у праву. Кампања је одмах почела и то што су вести раније процуриле ублажило је оштрину реакције ван Ротора — а и на њему самом.

Неки Роторијанци били су одушевљени предлогом; неки су се плашили.

„Па то је право лудило”, грмео је Фишер.

„Мора бити тако”, одвратила је Инсиња опрезно.

„Зашто? Нема потребе лутати међу звездама. Где бисмо завршили? Тамо нема ничега.”

„Тамо су милијарде звезда.”

„А колико планета? Не знамо колико тамо има настањивих планета и има ли их уопште. Овај систем, Сунчев систем, једини је дом за који знамо.”

„Истраживање је у крви људских бића”. Била је то једна од уобичајених Питових фраза.

„То је романтична бесмислица. Шта мислите, да ће људи гласати у прилог томе да се одвоје од човечанства и да их прогута свемир?”

„По мом мишљењу, Крајле”, примети Инсиња, „расположење на Ротору углавном иде у прилог томе.”

„То је само пропаганда владе. Мислиш да ће људи гласати да оставе Земљу? Сунце? Никада! Ако до тога дође, нас троје се враћамо на Земљу.”

Осетила је како јој се срце стеже. „О, не. Желиш ли све те ветрове, мећаве, олује, како год да их зовеш? Хоћеш ли лед и воду који падају са неба и ваздух што ти шишти око ушију?”

Он диже обрве. „Није то тако страшно. Олује наступају повремено, али се дају предупредити. Заправо, забавне су — ако нису сувише страшне. Све је то занимљиво — буде мало хладно, па мало врућина, мало провала облака — то ствара разноликост. Држи те у животу. Осим тога, помисли на националне кухиње…”

„Кухиње? Како можеш? Толики људи гладују. Увек им шаљемо добровољну помоћ.”

„Неки људи гладују. Не сви.”

„Не очекујеш, ваљда, да Марлена живи под таквим околностима?”

„Милијарде деце су тамо.”

„Моје дете неће бити међу њима”, одсече Инсиња.

Све је наде сада полагала у Марлену. Било јој је десет месеци, имала је по два зубића горе и доле, могла је да стоји усправно, грчевито се при том држећи за оградицу кревета, и гледала је на свет око себе тим својим радозналим, бистрим очима.

Фишер је био недвосмислено заљубљен у своју нелепу кћер. Више него икад, заправо. Када је није љуљашкао, гледао би нетремице у њене дивне очи. Била му је све и сва и чинило се да му она надокнађује све што није имао.

Сигурно да Фишер не би отишао на Земљу ако би то значило и његов растанак са Марленом. Инсиња није била сигурна какав би му избор био да је она сама у питању, али Марлена ће превагнути.