Исак Асимов - Немезис

„На Земљу?”

„Да. Зашто да не? Имам тамо пријатеља, још и сада. Као моја породица, вас две нећете имати проблема да се уклопите. Земља не мари много за 'еколошку равнотежу'. Бићемо тамо на великој, великој планети. А не на малом, смрдљивом мехуру усред свемира.”

„Земља је мехур — и то неподношљиво смрдљив. Не, никад.”

„Остави ми, онда, Марлену. Ако мислиш да је путовање, за тебе, вредно ризика, будући да си астроном и хоћеш да изучаваш свемир, то је твоја ствар. Али беба треба да остане овде, у Сунчевом систему, на сигурном.”

„Сигурна, на Земљи? Смешан си. Значи, све ово само због тога? Да ми узмеш дете?”

„То је наше дете.”

„Моје дете! Ти одлазиш. Сместа. Ја тако желим, али нећеш ни такнути дете. Кажеш да познајем Пита. Да, познајем га. Могу те, захваљујући томе, послати на астероиде, хтео ти то или не. Онда, даље, сам тражи пут до твоје распадајуће Земље. Сада излази из мог стана и нађи где ћеш спавати пре но што те буду послали назад. Када ми јавиш где си, послаћу ти твоју приватну имовину. И немој мислити да се можеш вратити овамо. Тражићу обезбеђење.”

У тренутку док је то изговарала, срца препуног горчине, заиста је тако и мислила. Могла се с њим расправљати, свађати, преклињати га. Али није. Била је неумољива и одбацила га је.

И Фишер јесте отишао. И она му јесте послала имовину. И он јесте одбио да пође са Ротором. И био је прогнан. И она је претпостављала да се он јесте вратио на Земљу.

Отишао је заувек из њеног и Марлениног живота.

Отерала га је и он је отишао заувек.

Инсиња је и даље седела, дубоко зачуђена над самом собом. Никада раније никоме није испричала ту причу, иако је живела с њом свакодневно током ових протеклих четрнаест година. Ни сањала није да ће је икада икоме испричати. Претпостављала је да ће је однети са собом у гроб.

Не због тога што је у њој било ичега срамотног — једноставно, била је сувише интимна.

А ево, управо ју је испричала — у детаље, и без оклевања — својој млађаној кћери, некоме кога је, до малочас, пре но што је отпочела причу, сматрала дететом — и то зачуђујуће безнадежним дететом.

А то исто дете посматрало ју је сада свечано, без иједног трептаја у тамним очима, мудрим, некако одраслим. Напокон, она се огласи: „Значи, ипак си га отерала, зар не мајко?”

„На неки начин, јесам. Била сам ван себе од беса. Хтео је да те одведе. На Земљу.” Заћутала је за тренутак, а онда подозриво упита: „Разумеш ли?”

„Јеси ли ме толико желела?” упита Марлена.

„Наравно”, одврати готово огорчено Инсиња. Но, за тенутак, замисли се, пред тим очима. Да ли ју је збиља желела?

Ипак је, мирно, додала: „Наравно. Зашто те не бих желела?”

Марлена заклима главом, зловољног израза лица. „Чини ми се да нисам могла бити богзна како пријатна беба. Можда ме је он желео. Ниси ли, можда, била несрећна јер ме је он желео више него ти? Јеси ли ме задржала уз себе због тога што ме је он желео?”

„Ужасно је то што говориш. Уопште није тако”, одврати Инсиња, мада појма није имала да ли је тако или није. Никакву утеху није могла да нађе у разговору са Марленом о овим стварима. Штавише, Марлена као да беше сасвим усавршила свој метод, како да рије под кожом сабеседника. Инсиња је то још одавно приметила, мада је то приписивала испадима једног несрећног детета. Међутим, почело је то да се дешава све чешће и чешће, чак и да се погоршава: као да Марлена бесомучно и намерно рије скалпелом.

„Марлена, на основу чега сматраш да сам ја отерала твог оца?” упита Инсиња. „Никада ти ништа нисам поменула, нити ти дала повода да тако мислиш, зар не?”

„Мајко, понекад стварно ни сама нисам свесна одакле ми то долази у свест. Понекад, на пример, поменеш оца, у разговору са мном, или с неким другим, и увек звучиш као да дубоко жалиш, као да је то нешто што би поново, боље, урадила.”

„Збиља? Немам тај утисак.”

„И, мало по мало, долазим до закључака, они постају јаснији. То како говориш, изгледаш…”

Инсиња је напето зурила у своју кћер, а онда, одједном, упита: „На шта сада мислим?”

Марлена готово одскочи, а онда се пригушено закикота. Никада се није гласно смејала и тај потиснути кикот било је највише што је себи допуштала. „Ах, то је лако”, одговори она. „Ти мислиш да ја знам шта мислиш, али, грешиш. Ја не читам мисли. Ја само изводим закључке на основу речи, звукова, израза и покрета. Људи, једноставно, не умеју да скривају оно што мисле да је код њих добро скривено. А ја их већ тако дуго посматрам.”