Исак Асимов - Немезис

Превод: Живковић Зоран/Богдановић Огњен

Asimov Isaac NEMESIS, 1989.

ПОЛАРИС

1989.

Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?

Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.

Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.

Седео је тамо сам, ограђен.

Тамо напољу су биле звезде, међу њима и једна посебна звезда са својим маленим системом светова. Могао је да је види и затворених очију, много јасније него што би је видео када би, једноставно, прозор учинио прозирним.

Мала звезда, ружичастоцрвенкаста, боје крви и уништења, имена које јој сасвим одговара.

Немезис!

Немезис, Богиња Божанске Одмазде.

Поново се присећао приче коју је једном чуо, још у младости — легенде, мита, бајке о свеобухватном Потопу који је са лица земље збрисао дегенерисано и грешно човечанство, остављајући тек једну породицу да би све започело изнова.

Овог пута неће бити Потопа. Али, ту је Немезис.

Човечанство се поново дегенерисало и одмазда ће уследити, уколико се поштују ред и поредак ствари. Али неће то бити Потоп. Било би то сувише једноставно.

Чак и оно мало могућих преживелих — где би се склонили?

Зашто није осећао никакво сажаљење? Човечанство више на овај начин није имало куд. Одумирало је лагано кроз своја сопствена недела. Када би се та агонија заменила бржом смрћу, да ли би било разлога за сажаљење?

Овде, кружећи око Немезис, налази се једна планета. Око планете кружи сателит. Око сателита Ротор.

Тај прадавни Потоп преживела је само шачица људи у Ковчегу спасења. Имао је тек најопштију представу о томе шта је Ковчег заправо представљао, али Ротор је свакако имао исту сврху. Носио је собом узорке човечанства који ће остати у безбедности и од којих ће се изградити један далеко бољи свет.

Али, за стари свет — постојаће само Немезис!

Мисли му се вратише к њој. Звезда црвени патуљак, на свом непоколебљивом курсу. Она сама и њени светови били су сигурни. Земља, међутим, није.

То је њена мета, Земља!

Сврха: Божанска Одмазда.

Марлена је поседњи пут видела Сунчев систем непосредно после свог првог рођендана. Није га се, наравно, сећала.

Пуно је, међутим, читала о њему, иако то у њој никада није произвело осећај припадности систему, нити припадност система њој.

Као петнаестогодишњакиња, знала је само за Ротор. Увек је о њему размишљала као о великом свету. На крају крајева, пречник од осам километара није мала ствар, зар не? Редовно, још од своје десете године, најмање једном месечно, уколико би јој то било могуће, пешачила би око њега, користећи понекад нискогравитационе стазе пошто је волела и да лебди. То је увек била сјајна ствар. Ротор се стално пружао пред њом, било да је ходала или лебдела, са својим зградама, парковима, фармама и, већином, својим људима.

Понекад би се задржала цео дан, али се њена мати није бринула. Рекла је једном да је Ротор савршено безбедан. „За разлику од Земље”, умела је да дода, али никада није хтела да објасни зашто Земља није била безбедна. „Небитно је”, говорила је.

Марлени су се, заправо, људи најмање допадали. По новом попису, говорили су, испоставиће се да их је на Ротору читавих шездесет хиљада. Превише. Више него превише. И сви са својим маскама. Марлена се гнушала тих људских маски, знајући да се под њима скрива нешто друго. Али ништа није говорила. Покушала је, додуше, кад је била млађа, но мајка би се разљутила и опоменула је да не прича свашта.