Исак Асимов - Немезис

Но, он је био свестан само малих димензија тог новог света. „Дојади ти за неколико месеци”, рекао је.

Она, пак, није испољавала заинтересованост ни за шта веће. Па, добро…

Њој самој ионако није било спаса. Евгенија Инсиња била је заувек изгубљена између светова. А потомство… Евгенија је била рођена на Ротору и могла је да живи без Земље. Марлена је била рођена (тачније, једва рођена) на Ротору и могла је без Сунчевог система, иако је, можда, према њему могла осећати далеку припадност. Њена деца, међутим, тога не само да неће бити свесна, него неће ни марити. За њих ће Земља и Сунчев систем бити попут мита, док ће Еритро бити свет у убрзаном развитку.

Бар се надала да ће бити тако. Марлена је већ испољавала ту чудну опчињеност Еритром, иако је Евгенија то тек недавно приметила. Но, могло се то нагло изгубити, баш као што се изненада и јавило.

Све у свему, само највећи незахвалници су се могли жалити. Нико није могао ни замислити да ће на орбити око Немезис постојати настањив свет. Услови који беху омогућили ту настањивост били су збиља изузетни. Процените вероватноћу за тако нешто, а онда је сагледајте из перспективе близине Немезис Сунчевом систему, па ћете морати да порекнете да се тако нешто уопште могло догодити.

Она се врати дневним извештајима, које је компјутер чекао да јој испоручи, бескрајно стрпљив, као и сви представници његовог племена.

Али пре него што је заустила да их затражи, чула је позивни сигнал и из малог звучника, величине дугмета, причвршћеног на њеном левом рамену, зачу се мекани глас. „Оринел Пампас жели да вас види. Нема заказано.”

Инсиња учини гримасу, но онда се сети да га је послала по Марлену. „Пустите га, нека уђе”, одврати она.

На тренутак упути поглед ка огледалу. Добро је изгледала. Изгледала је чак и млађом од четрдесетогодишњакиње. Ваљда је то било и опште, а не само њено мишљење.

Изгледало је глупо бринути толико о свом изгледу ако очекујете једног седамнаестогодишњег дечака, али Евгенија Инсиња већ беше уочила погледе које је сирота Марлена упућивала том дечку, знајући добро шта они значе. Било је јасно да Оринел, несумњиво самозаљубљеник, једва да о Марлени мисли осим као о забавном детету, тим пре што Марлена још није била способна да се окане своје детиње јогунастости. Ипак, ако се Марлени изјалови ово са Оринелом, нека бар не мисли да је њена мајка томе допринела.

У сваком случају ће мене кривити, уздахну Инсиња, док је момак улазио са осмехом који је и даље откривао адолесцентску срамежљивост.

„Па, Оринеле, јеси ли је нашао?”

„Јесам, госпођо. Била је тамо где сте рекли да ћу је наћи и рекао сам јој да сте је звали.”

„И, како се понашала?”

„Па, ако баш желите да знате, др Инсиња — не знам да ли се то зове потиштеност или нешто слично томе, али она има неке чудне идеје у глави. Не знам да ли би јој се допало ако бих вам рекао.”

„Па, ни ја баш не уживам да за њом шаљем жбире, али она је увек пуна чудних идеја и то ме брине. Молим те, шта је рекла?”

Оринел затресе главом. „Добро, али немојте јој спомињати да сам вам ја рекао. Ово је збиља лудо. Знате, сматра да ће Земља бити уништена.”

Очекивао је да се Инсиња насмеши.

Међутим, ова је дословно експлодирала. „Шта?! Откуд јој то?”

„Не знам, др Инсиња. Она јесте врло бистро дете, али има неке тако чудне идеје. У ствари, помислио сам да ме вуче за нос.”

Инсиња га прекиде. „Вероватно је управо то посреди. Има чудан смисао за хумор. Према томе, слушај ме добро. Нећу да то оде даље, знаш. Нећу да почну да колају приче. Разумеш?”

„Наравно, госпођо.”

„Озбиљно мислим. Ни речи.”

Оринел жустро заклима главом.

„Ипак, хвала ти што си ми рекао, Оринеле. То је било важно. Разговараћу с њом и видећу шта је то што је мучи — и тебе нећу помињати.”

„Хвала”, одврати Оринел. „Има још нешто…”

„Да?”

„Хоће ли Земља заиста бити уништена?”

Инсиња је зурила неко време у њега, а онда се, као, насмеши: „Ах, наравно да неће. Можеш сада ићи.”

Гледала је за њим, кивна на себе што га није уверљивије слагала.

Јанус Пит беше човек импресивног изгледа, који му је несумњиво помогао при успону ка месту Начелника Ротора. У првим данима насељавања Ротора предност су имали људи просечне висине и тежине, због настојања да се смање потребе по глави путника у погледу простора и потрошних добара. Касније је то одбачено као непотребно, али, ипак, остало је у генима првобитних насељивача, тако да је просечни Роторијанац био за два-три центиметра нижи од просечног житеља потоњих насеобина.