Исак Асимов - Немезис

„Па шта ако се не враћамо? Земља је пренасељен свет, а и читав Сунчев систем постаје презагушен. Овде нам је боље — бар си сам свој господар.”

„Није баш тако. Ту је и Еритро, а никако да постанемо и његови господари.”

„Шта причаш! Имамо базу на Еритру. То знаш и сама.”

„Али, то је само за неке научнике. Говорим о нама. Не дају нам да идемо тамо.”

„Све у своје време”, весело одврати Оринел.

„Аха, кад будем била баба. Или кад умрем.”

„Нису ствари баш тако лоше каквима их представљаш. Било како било, врати се у свет живих и усрећи своју мајку. Ја не могу више да останем овде. Имам посла… Долорета!”

Марлени се смркну пред очима. Није чула шта је Оринел додао, довољна је била само та реч — Долорета!

Мрзела ју је, Долорету. Била је тако висока и безизражајна.

Али какве користи од мржње? Оринел се непрестано шуњао око ње и Марлена није морала ни да га погледа па да зна шта он осећа према Долорети. Мора да је био бесан што су га послали да њу потражи и тако с њом губи своје драгоцено време. Могла је беспрекорно да га прочита — савршено је добро знала како је управо сада био нестрпљив да се врати оној — оној Долорети. (Зашто је увек била у стању да све тако лепо схвати и укапира? То је понекад тако болно.)

И одједном зажеле да га повреди, да нађе речи које ће му причинити бол. Истините речи. Није хтела да га лаже. „Ми се никада нећемо вратити у Сунчев систем”, рече она. „А ја знам и зашто.”

„О, па зашто?” Пошто није добио никакав одговор, он додаде: „Тајна, а?”

Марлена остаде затечена. Не би требало да брбља о томе. „Нећу да ти кажем”, промрмља она. „Ни ја то не бих смела да знам.” Али желела је да то искаже. У том тенутку желела је да сви буду лоше расположени.

„Ипак, мени ћеш рећи. Па другари смо, зар не?”

„Јесмо ли?” нагло упита она. „Па добро, ево. Не враћамо се на Земљу јер ће Земља бити уништена.”

Оринел, међутим, није реаговао онако како је очекивала. Тачније, прснуо је у смех. Требало му је времена да се сабере, док га је она огорчено посматрала.

„Откуд ти то, Марлена?” упита је он коначно. „Гледаш сувише хорор-филмова.”

„Није ТАЧНО!”

„Па, откуд ти, онда, то?”

„Знам! Сигурна сам. Знам по ономе што људи говоре, а не исказују, ономе што чине, а тога нису свесни. И на основу онога што ми компјутер каже када му поставим правилна питања.”

„Шта ти каже компјутер?”

„Нећу да ти кажем.”

„Да ли је могуће”, поче он, „постоји ли и најмања могућност да уображаваш ствари?” доврши Оринел и показа јој прстом према слепоочници.

„Не, није могуће. Земља неће одмах бити уништена — можда чак ни кроз хиљаду година — али ће бити уништена.” Она уверљиво заклима главом, сва напета. „И ништа то не може спречити.”

Рекавши то, нагло се окрете и удаљи, бесна што јој Оринел не верује. Не, чак ни то није било у питању. Оринел вероватно мисли да је сишла с ума. И поново смо на истом. Опет је причала више него што треба и опет није постигла никакав резултат. Све је пошло наопачке.

Оринел остаде гледајући за њом. Осмех му беше нестао са дечачког лица, а под набрано чело увуче се немир.

Евгенија Инсиња беше већ средовечна дама када се отиснула према Немезис и намеравала је да по доласку ту и остане. Кроз све ове године уверавала је себе, с времена на време: ово је за цео живот. И за живот наше деце у далекој будућности.

Те мисли би је увек чиниле уморном и суморном.

Зашто? Знала је да је то неизбежна последица онога што су учинили оног тренутка када је Ротор напуштао Сунчев систем. Сви на Ротору — сви добровољци — сви су то знали. Они који се нису могли одлучити на доживотно изгнанство напустили су Ротор пре полетања. Међу њима је био и…

Евгенија не заврши мисао. Често јој је навирала и увек остајала тако, недовршена.

И, ето их, на Ротору. Може ли се Ротор назвати „домом”? Био је то, можда, „дом” за Марлену. Она и није знала за било који други дом. Али за њу, за Евгенију, дом су били Земља, Месец, Сунце, Марс и сви остали светови, сведоци освита и историје човечанства, пратиоци живота откад је живот настао. Свест о томе како Ротор није и не може бити „дом” беше непрестано присутна.

На крају, првих двадесет осам година живота провела је у Сунчевом систему, а Земља је била тема њеног дипломског испита, тамо негде, када је имала двадесет три године.

Чудно како би се помисао на Земљу повремено тако нечујно увлачила у њен ум. Земља јој се, заправо, уопште није допадала. Са свим тим гужвама, дезорганизацијом, комбинацијом анархије када су у питању озбиљне ствари и владавине силе када су у питању глупости. Није волела њене налете лошег времена, ожиљке на испошћеном тлу, океане крцате отпацима… Била се вратила на Ротор препуна захвалности и с новим мужем коме је желела да подари све од себе — сав свој мали свет, да му га учини пријатним и угодним, онаквим какав је био за њу саму, која се потпуно саживела са њим.