Исак Асимов - Немезис

Гледали су се, дуго. А онда Евгенија проговори, са призвуком безнађа у гласу. „Убедићеш ме причом. Убеђивао си ме толике године.”

„И следеће године и, вероватно, оне тамо. Нећеш да схватиш, Евгенија, и замераш ми. Требало је да ти већ одавно постане јасно.” И он се поново окрену ка свом компјутеру.

Први пут ју је убедио 2220. године, пре шеснаест година, те узбудљиве године у којој су се пред њима отвориле могућности што им пружаше Галаксија.

Коса Јануса Пита тада је још имала ову тамносмеђу боју. Још увек се није био успео до положаја Начелника Ротора, али већ се о њему говорило као о човеку чије време тек долази. Руководио је, у то доба, Одељењем за истраживање и трговину, па је и сама Даљинска сонда била његово дело и резултат његових стремљења.

Био је то први покушај да се материја покрене дуж свемира помоћу хиперпогона.

Колико је било знано, само Ротор беше овладао хиперпогоном и Пит је спадао у групу најватренијих заговорника тајности открића.

На састанку Савета једном је рекао: „Сунчев систем је презагушен. Насеобине све теже проналазе нове просторе. Чак је и астероидни појас тек привремено решење. И он ће ускоро постати неподношљиво тесан. Штавише, свака Насеобина поседује своју властиту еколошку равнотежу, а у том погледу се све више разликујемо. Трговина нам замире услед страха да нам неко не прокријумчари туђе културе паразита или патогена.

Једино решење за нас, поштоване колеге, јесте да напустимо Сунчев систем — и то без фанфара, без упозорења. Допустимо себи да одемо и пронађемо нови дом, на коме ћемо изградити нови свет, са новим човечанством, новим друштвом, новим начином живота. То нећемо постићи без хиперпогона — али и њиме смо овладали. Друге Насеобине ће, касније, вероватно, усавршити исту технику и такође се иселити. Сунчев систем ће бити као маслачак претворен у семе, чије ће се клице развејати по Васељени.

Но, ако ми кренемо први на пут, пронаћи ћемо себи нови свет много пре но што било ко пође нашим стопама. Устоличићемо се чврсто, тако да, када за нама стигне пратња, можемо бити довољно моћни да их пошаљемо у другом правцу. Галаксија је велика и за све ће бити места.”

Било је, разуме се, приговора, чак врло искључивих. Било је оних који су се противили из чистог страха — страха од напуштања познатог. Било је и оних који су се јогунили из сентименталности према планети-прамајци. Било је, напокон, и идеалиста који су сазнање тражили за све, како би и остали могли отићи ако то зажеле, одмах.

Пит је, међутим, знао да ће победити. Само зато што му је одлучујући аргумент пружила Евгенија Инсиња. Каква невероватна срећа да је са својим открићем дошла најпре к њему.

Тада је још била прилично млада, тек двадесет и шест година, удата, али не још и трудна. Била је узбуђена, једра, руку препуних табака компјутерских цртежа.

Сећао се да ју је дочекао намрштен. Он је био Секретар Одељења, а она, заправо, нико и ништа. Све до тог тренутка, наравно.

Све то он тада још није могао знати. Нервирала га је њена упорност и начин на који се пробила до њега. Грчио се гледајући њено одушевљење. Очекивао је да га млада жена удави бескрајном сложеношћу онога, шта год то било, што је носила у наручју, и то са ентузијазмом који ће га врло брзо потпуно исцрпсти.

Требало је да се најпре обрати неком од његових помоћника. То јој је и рекао: „То је, дакле, др Инсиња, оно са чиме желите да ме упознате. Биће ми драго да томе посветим своје време. Зашто то не оставите код некога из Одељења?” Показао јој је руком према вратима, свесрдно се надајући да ће се она окренути и изаћи. (Понекад, у посебним тренуцима, каснијих година, питао се шта би било да је она тада заиста тако поступила).

Она, међутим, рече: „Не, не, господине. Дошла сам да се видим са вама и ни са ким другим.” Глас јој је подрхтавао, као да једва обуздава унутрашњу напетост. „Ово што имам најзначајније је откриће још од — од…” Покушала је, па одустала. „То је најзначајније откриће.”

Пит се загледа у табаке папира у њеним рукама. Деловали су изазовно, али он са своје стране није осећао никакво ватрено узбуђење. Ти стручњаци — малени напредак у маленом пољу њихове малене струке увек сматрају правом научном револуцијом.

„Па, докторко, можете ли ми укратко објаснити о чему је реч?” упита он уздахнувши.

„Чује ли нас ико, господине?”

„Зар је потребно да нас нико не чује?”

„Не желим да ико сазна за ово док не будем сасвим… сасвим сигурна… док не проверим још једном, и још једном, док не отклоним и најмању сумњу. Али не, нема никакве сумње. Ово вам изгледа бесмислено, зар не?”