Исак Асимов - Немезис

Како је одрастала, Марлена је лакше уочавала лаж, али, то ју је све мање занимало. Научила је да ствари прима здраво за готово и највише је времена проводила сама са собом и својим мислима.

У последње време, међутим, мисли су јој често хрлиле ка Еритру, планети око које су непрестано кружили. Није знала шта је наводи на та размишљања, па ипак, проводила је сате и сате на платформи за посматрање, зурећи жудно у планету, осећајући неизрециву жељу да буде тамо. Баш тамо, на Еритру.

Никада није могла наћи одговор када би је мајка упитала — шта би могла тражити на једној празној, јаловој планети — само би говорила: „Али ја то тако желим…”

И сада је, овог тренутка, нетремице зурила у њу, на платформи за осматрање. Роторијанци су овамо долазили сразмерно ретко. Били су већ све видели, нагађала је Марлена и, из извесног разлога, нико није делио њено интересовање за Еритро.

Планета је била тамо, видљива као полумесец, будећи у њој некаква магловита сећања — како је подижу да види планету која им улази у видокруг, све већа и већа, како јој се Ротор примицао, пре поприлично година.

Је ли то заиста било сећање? Имала је тада око четири године. Да, може бити.

Но, сада су та сећања — стварна или не — била прекривена другим мислима, првенствено онима у вези са величином планете. Еритров пречник износио је преко дванаест хиљада, а не пуких осам километара. Марлена тако нешто није могла ни да замисли. Јер, на екрану није изгледала тако велика. Није било изгледа ни да замисли како, рецимо, стоји на површини планете и погледом обухвата стотине — чак хиљаде километара. Но, знала је да то жарко жели.

Оринел, на њено разочарање, уопште није био заинтересован за Еритро. Изјавио је како је заузет другим стварима, првенствено припремама за колеџ. Било му је седамнаест и по, а Марлена беше тек напунила петнаест. Но, дурећи се каткад, тешила се како девојчице брже сазревају, па разлика међу њима заправо и није тако велика.

У ствари, девојчице би требало да брже сазревају од дечака. Погледавши се, уз уобичајено поражавајуће разочарање помисли како и дале изгледа као клинка, ситна и жгољава.

Потом поново скрену поглед ка Еритру, великом, дивном, и сунђерасто црвеном. Био је довољно велик за планету, али, био је у ствари сателит. Кружио је око Мегаса, још много већег, који је збиља био планета (мада су многи и Еритро називали тим именом). Мегас и Еритро, као и Ротор, кружили су око звезде Немезис.

„Марлена!”

Препознала је Оринелов глас. Увек би јој се пред њим завезао језик и то из разлога који ју је нервирао. Волела је, заправо, начин на који је он изговарао њено име. Некако као Мар-ЛЕИЈ-н, са нечујним „н” на крају, уз врскаво „р”. Сва би се презнојила од усхићења кад би га чула.

Осврнула се и промрмљала: „Здраво, Оринеле”, сва се упевши да не поцрвени.

Избекељио јој се. „Опет зијаш у Еритро, зар не?”

Није му одговорила. Наравно да је управо то чинила. Сви су знали да је опседнута Еритром. „А откуд ти овде?” упита га. (Ух, само кад би одговорио да је дошао због мене.)

„Послала ме твоја мама”, рече Оринел.

(Тако, значи.) „А зашто?”

„Рекла је да си лоше расположена и да долазиш овамо кад год осетиш сажаљење према самој себи, као и да ја морам да дођем овамо по тебе, и још је рекла да ћеш сигурно запасти у потиштеност ако останеш сама овде. А зашто си, уопште, лоше расположена?”

„Нисам. А и да јесам, имам своје разлоге.”

„Какве разлоге? Ма хајде! Ниси више мала. Ако нешто има, реци. Научи да се изражаваш.”

Марлена подиже обрве. „Умем да се изражавам, хвала. Волела бих да путујем, то су моји разлози.”

Оринел се насмеја. „Па, путовала си, Марлена. Више од две светлосне године далеко. Нико у читавој историји Сунчевог система није путовао ни делић светлосне године. Осим нас. Стога немаш право да се жалиш. Ти си Марлена Инсиња Фишер, Галактичка Путница.”

Марлена једва задржа кикот. Инсиња је било девојачко име њене мајке и, кад год би Оринел у целости изговорио њено име и презиме, поздравио би руком као официр и направио гримасу, а то му се већ дуго, дуго није догодило. Марлена је погађала да је то због тога што и он одраста и што мора да вежба да се обуздава.

„Уопште се не сећам тог путовања”, рече она. „И сам знаш да се не сећам. А ако се не сећам, онда се то не рачуна, зар не? Једноставно смо овде, две светлосне године од Сунчевог система, и не враћамо се.”

„Како знаш?”

„Ма хајде, Оринеле. Јеси ли икада чуо да ико помиње повратак?”