Исак Асимов - Немезис

„Не, остао је. Остао је тамо.” Инсиња се намршти, покушавајући да не промени тон.

„Зашто, мајко?”

„Хајде, Марлена, о томе смо већ говориле. Много је људи остало. Нису желели да напусте своја огњишта. Готово свака породица на Ротору има чланове који су остали на Земљи. То добро знаш. Желиш ли да се вратиш на Земљу? Је ли то оно што хоћеш?”

„Не, мајко. Није то у питању.”

„Чак и да то збиља желиш, удаљена си две светлосне године које не можеш прелетети. Толико ваљда разумеш.”

„Наравно да разумем. Само сам хтела да кажем да овде, пред носом, имамо још једну Земљу. Еритро. Тамо хоћу да идем. Тамо жудим да одем.”

Инсиња није успела да оћути, иако је готово са ужасом саслушала сваку своју реч коју је изговорила. „Значи, и ти хоћеш да ме оставиш, као и твој отац?”

Марлена се трже, али не устукну. „Је ли доиста тачно, мајко, да те је отац оставио? Можда би се другачије завршило да си се ти другачије понашала.” А онда додаде, смирено, као да оглашава да је завршила са вечером. „Ти си га, мајко, отерала, није ли тако?”

Чудно — можда чак и глупо — како је још била у стању да мучи саму себе таквим мислима — присећањима на време од пре четрнаест година.

Крајл је био висок око метар и осамдесет, на Ротору, где је просечна висина мушкараца износила нешто испод метар и седамдесет. Као и у случају Јануса Пита, то му је давало ауру командујуће супериорности и снаге, која је остала чак и пошто је Инсиња схватила, иако то себи није признавала, да се на ту снагу не може ослонити.

Крајлове црте лица беху оштре; истакнут нос и јагодице, јака брада — што му је све придавало израз дивљачности и изгладнелости. Све је код њега било наглашено мужевно. Готово да је могла да нањуши ту мужевност, када га је први пут срела, и, наравно, била потпуно оборена с ногу.

Инсиња је била таман пред дипломским испитом из астрономије. Завршавала је своју студију о Земљи, размишљала о скором повратку на Ротор и конкурсу за радно место у оквиру пројекта Даљинске сонде. Опчињавале су је те широке могућности и предности које је Даљиска сонда у себи садржала. (Тада није ни слутила да ће она сама доћи до много капиталнијег открића).

Онда је срела Крајла, и, сва зркана, осетила како се до ушију заљубљује у тог Земљанина. Земљанин! Била је спремна да преко ноћи одбаци сву своју будућу блиставу каријеру, спремна да са њим остане на Земљи, само да би га имала крај себе.

Сећала се и његовог зачуђеног погледа. „Да останеш овде, са мном? Радије ћу поћи с тобом на Ротор.” Не, Инсиња није ни помишљала да би он био у стању да остави свој свет због ње.

Како је Крајлу пошло за руком да добије роторску улазну визу, Инсиња никада није сазнала.

Имиграционе власти биле су строге. Када би било која Насеобина достигла популацију коју може комотно да издржава, зауставила би даље усељавање. Прво, јер за нове људе није било места; и даље, свака се за себе трудила, и то очајнички, да одржи подношљиву еколошку равнотежу. Људи којима би имиграција ипак, из разних важних разлога, била дозвољена — са Земље, или са других Насеобина — морали би бити подвргнути детаљним деконтаминационим процесима, затим би проводили одређено време у карантину — и, наравно, власти су их могле послати натраг чим би то нашле за сходно.

Но, Крајл, Земљанин, био је ту. Жалио јој се, једном, на тај одуран период деконтаминације, а она је, потајно, ликовала због његове упорности. Очито је било да му је врло стало до ње, чим беше пристао на таква малтретирања.

А ипак, у тренуцима када би њен супруг постајао изразито повучен у себе и расејан, питала се — шта га је, заправо, довело на Ротор? Можда она сама и није била толико битна — можда му је главни мотив био бег са Земље. Није ли он, можда, злочинац у бекству? Или, има убице на врату? Можда се отарасио жене које се заситио? Инсиња се никада није довољно одважила да га запита.

А он, сам од себе, није говорио.

Чак и када му је коначно било дозвољено да крочи на Ротор, постављало се питање колико дуго ће моћи ту и да остане. У случају да му Имиграциони биро додели роторијанско држављанство, могао би остати заувек. Но, никаквих изгледа који би ишли томе у прилог није било.

Инсиња је напокон открила зашто; наравно, Крајл Фишер никада не може бити одвише симпатичан и омиљен међу људима на Ротору. За њу је његово земаљско порекло носило у себи дах различитости, чак гламурозности. Ортодоксни Роторијанци довека би га, међутим, презирали као уљеза — чак и да добије држављанство — но, Инсиња је сву ту причу о свом супругу сматрала неодољиво, еротично узбудљивом. Била је спремна да се бори за њега, против целог света, док не победи или не падне мртва.