Исак Асимов - Немезис

„То ти обећавам, Евгенија. То јесте твоје откриће — и то ће ући у анале. Када, напокон, човечанство сазна за Област Немезис — назовимо је тако — знаће ко ју је, и како, први открио. Твоја звезда, твоја Немезис, биће прва звезда, поред Сунца, која је обасјала људску расу. И несумњиво прва звезда која обасјава људску цивилизацију потеклу однекуд другде.”

Пит је посматрао како Инсиња одлази. Осећао је нарастајуће самопоуздање. Одлично. То што ју је пустио да звезди да име, то је, дословце, мајсторски потез. Наравно да ће, једног дана, хтети да оде на „своју” звезду. Биће јој у интересу да се на њеној звезди зачне логична и сређена цивилизација. Цивилизација којој ће сви завидети, широм Галаксије.

И онда, понесен визијом своје златне будућности, одједном осети како се трачак ужаса увлачи у ту визију, трачак који је његовом уму био готово непознат и стран.

Зашто баш Немезис? Зашто баш то име, име богиње одмазде?

Као да је то име носило у себи неки опаки „омен”.

Било је време вечере и Инсиња беше усред једног од својих расположења током којих се помало прибојавала своје кћери.

Та расположења бејаху нешто наглашенија у последње време, а зашто је било тако — није знала. Можда услед тога што је Марлена постала изразито ћутљива, повучена, као да се непрестано бавила мислима сувише сложеним да би се изрекле.

И, понекад, осећање немира и страха ступало би заједно са осећањем кривице: кривице услед недостатка мајчинског стрпљења према девојчици; кривице услед осећања јасне свести о девојчиним изразитим физичким недостацима. Марлена свакако није наследила ништа од пријатног изгледа своје мајке, или нешто од свог неуобичајено згодног оца.

Марлена је била мајушна и одбојна. Једина реч која се савршено уклапала у карактер Инсињине сироте кћерке.

И, наравно, сирота. Придев који јој се, малте не, непрестано наметао у свести, у тој мери да је морала да се контролише да јој не излети и на уста.

Мајушна и одбојна. Попуњена, али не и дебела, то је била Марлена. Ничега очаравајућег у њој. Њена коса била је тамносмеђа, подужа, равна. Нос помало боћкаст; усне су јој се сасвим благо кривиле наниже у угловима; брада мала, а опште држање пасивно и окренуто према себи.

Биле су ту, додуше, њене очи, велике и блиставо тамне, правилне, мрке обрве које су се над њима надвијале и дуге трепавице које готово да су изгледале вештачке. Ипак, очи нису могле да надокнаде све остало — колико год опчињујуће да су биле у одређеним тренуцима.

Инсињи беше јасно, још од Марленине пете године, да ће њена кћер, својим физичким изгледом, тешко привући било ког мушкарца, што је, како су године промицале, постајало све очигледније.

Оринел ју је, додуше, раније чежњиво погледавао, пре но што је постала тинејџерка, очигледно импресиониран њеном бриљантном интелигенцијом и готово тренутним разумевањем ствари. А Марлена се у његовом присуству понашала срамежљиво и благонаклоно, као да је наслућивала да има нешто у тој ствари која се зове „дечко” што јој се чини драгим, али без сазнања шта би то могло бити.

Инсињи је изгледало да је Марлена, током последњих неколико година, коначно схватила шта значи то — „дечко”. Њено неуморно читање књига и гледање филмова, претешких за њен узраст, ако не већ и за интелект, без сумње је допринело томе. Али и Оринел беше одрастао, његови хормони су прорадили и донели промене. Дечје игре више нису спадале у ред ствари њему потребних.

И за столом за обедовање, те вечери, Инсиња упита: „Јеси ли лепо провела дан, душо?”

„Па, био је то обичан дан. Оринел је дошао да ме тражи и вероватно ти је рекао. Извини што си морала да ме јуриш унаоколо.”

Инсиња уздахну. „Али Марлена, не могу да се отмем помисли да си, понекад, тако несрећна. Није ли природно да се бринем? Сувише времена проводиш сама.”

„Волим да будем сама.”

„Нисам сасвим сигурна у то. Не изгледаш задовољна када си сама. Има пуно људи који би се радо дружили с тобом, ако им то само допустиш. Оринел ти је пријатељ.”

„Бивши. Сада га интересују други. То је данас било тако очигледно. Разбеснео ме је. Све време мисли само на Долорету.”

„Па, не можеш га кривити због тога”, примети Инсиња. „На крају, вршњаци су.”

„Само по годишту”, одврати Марлена. „Каква тикветина!”

„Годиште је врло битно у том узрасту.”

„То се по њему и види. И он је тикван. Што више трабуња о Долорети и шуња се око ње, то постаје све тупљи. То се баш види.”