Исак Асимов - Немезис

Када је Крајл коначно потражио посао који би му обезбедио примања и на основу којег би добио стан, Инсиња беше та која га је подсетила на то да ће његов брак са Роторијанком Имиграциони биро учинити много спремнијим да му додели држављанство. Крајл се нашао изненађеним, као да му то није раније пало на памет, а онда је изразио и своје задовољство. Беше то мало разочарање за Инсињу; било би романтичније да су се венчали из љубави, а не због његовог држављанства. Али ако тако мора бити, помислила је, онда…

И, тако, после неуобичајено дуге веридбе, што беше роторијанска традиција, напокон су се и венчали.

Живот се наставио, без много измена. Није био богзна како страствен љубавник, али, није то био ни пре брака. Поклањао јој је неку врсту одсутне, млаке пажње, и довољно повремених нежности да је држи срећном. Никада није био отворено груб или нељубазан; на крају крајева, он се беше одрекао свог света због ње и прошао кроз приличне непријатности да би био с њом. То му је ишло у прилог и Инсиња му је то и бројала у прилог.

Чак и као легитимни држављанин Ротора, што се дало средити непосредно по венчању, и даље је изазивао нерасположење околине. Инсињи је то било јасно — али се с тим помирила. Он, једноставно, није био рођени Роторијанац, а као досељенику многе интересантне активности на Ротору бејаху му недоступне. Инсиња чак није знала ни која му је струка, јер он никада није помињао ни ступањ завршеног школовања нити било шта слично. Међутим, није изгледао, нити се понашао, као неко необразован. Ничег лошег, мислила је Инсиња, нема у томе ако си и самоук. Осим тога, знала је да на Земљи не постоји обавезно високо образовање, као на Насеобинама.

Ипак, све ју је то мучило. Није марила што је Земљанин (лако се суочавала са колегама и пријатељима када би дошли на ту тему), али није знала како би се сама изборила са неуким Земљанином.

Но, нико никада није начинио неку опаску тим поводом, а он је стрпливо слушао појединости из њеног рада на Даљинској сонди. Она, разуме, никада није покушала да стави на пробу ниво његовог образовања тако што би се упустила у расправљање о техничким видовима посла. Понекад је умео да поставља питања, или да прокоментарише те ствари, што је она ценила, будући да је увек успевала да увери саму себе да су његова питања и коментари били паметни.

Фишер је радио на једној од фарми. Сасвим пристојан посао, чак прилично важан, али без икаквог друштвеног престижа. Није се жалио, нити фрктао због тога, али није исказивао ни задовољство ни уживање у свом послу. Но, одређен облак незадовољства као да је био његова уврежена, пратећа аура.

Стога је Инсиња и престала да му поставља питања попут: „И, шта има ново на послу, драги?”

У неколико наврата, с почетка, одговарао би јој мирно: „Ништа нарочито”. Уз благи израз досађивања.

Касније је и она сама престала да му препричава згоде из свог пословног живота. Чак је почела и да се нервира због тога, јер би и то, између осталог, доприносило његовој илузији да је њен посао неупоредиво битнији од његовог.

Била је свесна да су та страховања пре резултат њене, него његове несигурности. Фишер би је мирно слушао када би саму себе увукла у препричавање дневних догађаја са посла. Чак би понекад и упитао, са бледуњавом заинтересованошћу, понешто у вези са хиперпогоном, али Инсиња је о томе знала веома мало, или готово ништа.

Био је, међутим, заинтересован за роторијански политички живот, испољавајући при том типично земаљско нестрпљење према његовим ограниченим досезима. Инсиња се, пак, трудила да не показује било какве знаке незадовољства због тога.

Ипак, тишина се спуштала између њих двоје. Тек би понекад попричали о филму који су заједно гледали, или о друштвеним обавезама које су испуњавали. Тек мајушне промене у једноличности.

Није то значило несрећан живот. Једноставно, са колача се прешло на бели хлеб. Било је много горих ствари од белог хлеба.

Имало је то, чак, и својих предности. Када се ради на строго поверљивом послу, то значи дословно ни речи о послу. Колико је поверљивих људи ипак дошапнуло коју реч свом супружнику? Инсиња то није чинила, није долазила у искушење, јер ничега тајновитог није било у ономе што је радила.

Но, је ли западала у искушење по открићу звезде-суседа, када је цео случај означен као најстрожа тајна? Била би то најприроднија ствар — рећи свом супругу о открићу које ће њено име уврстити у историју астрономије док је света и века. Могла му је рећи и пре но што је рекла Питу. Могла је да утрчи у његове одаје и завришти: „Замисли!! Замисли!! Никада нећеш погодити!”