Исак Асимов - Немезис

„Али, иде прилично далеко само да би те извукао напоље, тек да би разговарао с тобом, да би му правила друштво. То ми, некако, не изгледа као уверљив разлог.”

„Можда прави разлог ми не можемо да схватимо”, примети Марлена. „Можда му је ум толико другачији да није у стању да нам објасни своје побуде. Или, можда и може, с тим да нам његова објашњења ништа не значе.”

„Али, по свему судећи, није му ум баш толико различит — имајући у виду да успева да комуницира с тобом. Он прати твоје мисли, а ти пратиш његове. Зар није тако? Вас двоје комуницирате, у најужем смислу речи.”

„Да.”

„И толико те добро разуме да поприма обличје и глас твог пријатеља, да би ти се приказао у што лепшем светлу.”

Марлена упре поглед у под пред собом.

„Значи, пошто он нас разуме”, настави Џенар благо, „можда бисмо могли да и ми разумемо њега; а ако је тако, онда мораш сазнати шта хоће од тебе. Било би то врло важно сазнати, јер ко зна шта му је на уму. Немамо другог начина да сазнамо; ти си нам, Марлена, једини пут.”

Марлена уздрхта. „Не знам како да то изведем, чика Сивере.”

„Само настави да се понашаш као и до сада. Он се пријатељски опходи према теби и можда ће ти и сам рећи.”

Марлена добро осмотри свог саговорника. „Ти си преплашен, чика Сивере”, рече она.

„Наравно да јесам. Имамо посла са умом далеко моћнијим од нас. Уколико дође до закључка да му више нисмо потребни, може нас све збрисати једним јединим гестом.”

„Не мислим у том смислу, чика Сивере. Преплашен си због мене.”

Џенар је оклевао. „Још сматраш, Марлена, да си безбедна на Еритру? Мислиш да си безбедна док разговараш с тим бићем?”

Марлена се жустро придиже на ноге. „Наравно да јесам. Нема ризика. Неће ме повредити.”

Звучала је прилично самоуверено, али Џенарово срце беше и даље узнемирено. То што је она мислила тешко да се могло узети у обзир, јер јој је ум прилагођен уму Еритра. Може ли јој се сада веровати, упита се он.

На крају, зашто тај ум, саздан од билиона билиона прокариота, не би имао неке своје циљеве као што их је, на пример, Пит имао. И зашто тај ум, у жудњи да испуни своје циљеве, не би испољио исту Питову дволичност?

Укратко, шта ако је, из неких својих разлога, ум лагао Марлену?

Има ли он право да, под тим условима, пусти Марлену у сусрет том уму?

Ипак, да ли је уопште нешто значила чињеница да је у праву или није? Има ли он, уопште, избора?

„Савршено”, рече Теса Вендел. „Савршено, савршено, савршено!” Направила је гест као да нешто прикуцава на зид, чврсто и снажно. „Савршено.”

Крајл Фишер је знао о чему она говори. Два пута већ беху, у два различита правца, прошли кроз хиперсвемир. Два пута је Крајл приметио како се звездана слика унеколико мења. Два пута је погледом тражио Сунце; први пут је било нешто мање сјајно, други пут блиставије. Већ је почео да се осећа као стари хиперсвемирски вук.

„Сунце више не делује на нас, зар не”, упита он.

„Ох, делује, али на савршено предвидљив начин. Физичко дејство Сунца чини нам сада, да се тако изразим, психолошко задовољство — ако разумеш шта хоћу да кажем.”

Фишер, међутим, као да је желео да ствари тера до краја. „Ипак, сада је већ прилично удаљено. Његово гравитационо дејство мора да је у овом часу близу нуле.”

„Свакако”, одврати Венделова, „али сасвим близу нуле није нула. Утицај Сунца се да израчунати. Два пута смо прошли кроз хиперсвемир, при чему нам се, једном приликом, виртуална путања приближавала Сунцу, а други пут ишла у супротном смеру. Ву је то, разумљиво, претходно био прецизно прорачунао и путања се сложила са прорачунима до најмање децимале. Тај човек је прави геније. Не можеш ни замислити какве све пречице прави у компјутерском програму.”

„Сигуран сам да је тако”, промрмља Крајл.

„Значи, Крајле, сада је све јасно. Већ сутра се можемо наћи у близини Суседне звезде; штавише, можда и до краја данашњег дана, ако нам се збиља жури. Ипак, из разумљивих разлога, не преблизу. Мораћемо јој, из предострожности, полако прилазити. Осим тога, не познајемо довољно добро масу Суседне звезде да бисмо могли себи дозволити да јој се превише приближимо. Не желимо да будемо ненадано одбачени, па да опет морамо да израчунавамо како да поново нађемо пут до ње.” Она занесено затресе главом. „Ох, тај Ву. Толико сам задовољна њиме. Не можеш ни замислити.”

„Бојим се да мало претерујеш”, примети Фишер опрезно. „Ниси ли, заправо, помало забринута?”