Исак Асимов - Немезис

Теса Вендел заузе своје место и Фишер није могао да (уз притајени смешак) не примети како се благо затетурала. Упркос свом насеобинском пореклу, Теса очигледно није била за свемир. С друге стране, он, Земљанин (нови притајени, овог пута самозадовољни смешак) сналазио се у бестежинском стању као да је рођен у њему.

Чао-Лу Ву дубоко удахну ваздух. Имао је широко лице — од оних каква обично припадају омањим, здепастим људима, али, када би устао, било је јасно да је виши од просека. Коса му је била тамна и савршено равна, а очи само два узана прореза.

„Капетане”, поче он благо.

„Шта је, Чао-Ли? Ако ми кажеш да се јавио још неки проблем у програмирању, имаш одличне изгледе да будеш прикуцан уза зид.”

„Не, нема нових проблема, капетане. Никаквих. У ствари, то одсуство проблема управо ме и наводи на помисао да је наш задатак обављен и да је време да се вратимо на Земљу. Желео сам да вам то и званично предложим.”

„Да се вратимо на Земљу?” Венделова је мало застала пре но што је то казала, а на лицу јој се појавио израз запањености. „Зашто? Још увек нисмо привели крају наш задатак.”

„Мислим да јесмо, капетане”, одврати Ву; лице му је постало безизражајније. „У ствари, и нисмо знали шта нам је тачно задатак. Разрадили смо систем надсветлосног лета, а то нисмо имали када смо се отиснули са Земље.”

„Знам. Али, шта с тим?”

„Осим тога, немамо баш никаквог начина да комуницирамо са Земљом. Ако сада кренемо у сусрет Суседној звезди и нешто нам се деси, нешто пође лоше, Земља неће имати практични надсветлосни лет и ми не можемо рећи хоће ли га икада добити. То би се могло озбиљно одразити на евакуационе планове Земље, у вези са приближавањем Суседне звезде. Мислим да је врло важно да се сада вратимо и известимо о ономе што смо до сада постигли.”

Венделова га је пажљиво слушала. „Схватам. А ти, Џарлоу, делиш ли његово мишљење?”

Хенри Џарлоу је био висок, плав и туробан; нека неодређена меланхолија, непрестано присутна на његовом лицу, давала је потпуно погрешну слику о његовом карактеру. Осим тога, његови дуги прсти (при том не и крхки) беху попут прстију чаробњака у тренуцима када се бавио компјутером или било којим другим инструментом на броду.

„Искрено, мислим да има смисла у ономе што Ву предлаже”, огласи се Џарлоу. „Када бисмо имали могућност надсветлосне комуникације, једноставно бисмо пренели поруку Земљи и наставили даље. Шта би се с нама после тога догодило, више не би било битно ни за кога осим за нас. Како ствари стоје, не можемо се озбиљно позабавити гравитационом корекцијом.”

„А ти, Бланковицева?” упита тихо Венделова.

Мери Бланковиц се несигурно промешкољи. Била је то ониска, млада жена, дугачке косе и равно подсечених шишки које су јој се спуштале до носа. Била је нежног телесног састава, што јој је све, уз брзе покрете, давало изглед минијатурне Клеопатре.

„Не знам, збиља”, одговори она. „Немам никакве одређене ставове у вези с тим и чини ми се да су ме Ву и Џарлоу увалили у ово. Али зар и ви не сматрате да је битно пренети информацију на Земљу? Савладали смо све значајне досадашње непознанице приликом овог лета, и сада су нам потребни већи и савршенији бродови, снабдевени компјутерима који ће у обзир узимати и гравитациону корекцију. Бићемо онда у могућности да једним скоком стигнемо од Сунца до Суседне звезде; уз снажнију гравитацију могли бисмо кренути непосредно од Сунца и доскочити много ближе Суседној звезди. Не бисмо морали трошити недеље и недеље преваљујући мала растојања пре скока у поласку као и на поскок у доласку. Чини ми се да Земља мора добити те обавештења.”

„Разумем”, рече Венделова. „У ствари, главно је питање да ли би било мудро одмах однети информацију о гравитационој корекцији на Земљу. Ву, је ли то збиља толико значајно колико ти се чини? Теби та идеја о гравитационој корекцији није пала на памет овде и сада, на броду. Чини ми се да си о томе расправљао са мном пре више месеци.” Она се замисли на тренутак. „Има томе око годину дана.”

„Није то, заправо, била расправа, капетане. Колико се сећам, били сте прилично нестрпљиви, и нисте ме саслушали до краја.”

„Да, признајем да сам погрешила. Али ти си то ставио на папир. Рекла сам ти да поднесеш званични извештај о томе и да ћу га погледати кад будем имала времена.” Она подиже руку. „Знам, међутим, да никада нисам стигла да се тиме позабавим, чак се не сећам ни да сам примила неки такав извештај, али, знајући те, Ву, верујем да си све врло подробно разрадио у свом извештају, са свим математичким прорачунима. Зар није тако, Ву? Тај твој извештај мора бити негде заведен.”