Исак Асимов - Немезис

„Да.”

„И интелигентно.”

„Врло интелигентно.”

„Али, не технолошко. Никакве технолошке артефакте на овој планети нисмо пронашли. Та жива ствар, невидљива, која се не испољава, као да само блуди планетом — размишља, исказује мисли, али не чини ништа. Је ли тако?”

Марлена је за тренутак оклевала. „Нисам сигурна, али можда си у праву.”

„А онда смо дошли ми. Шта мислиш, када је постало свесно нашег присуства?”

Марлена заврте главом. „Не знам.”

„Драга, тебе је осетио док си још била на Ротору. Мора да је осетио како једна туђа интелигенција има намеру да продре у Немезисин систем док смо још били прилично далеко. Немаш ли тај утисак?”

„Мислим да није тако, чика Сивере. Мислим да није знало за нас, људе, све док се нисмо спустили на Еритро. То му је привукло пажњу, а онда, обазревши се, открио је и Ротор.

„Вероватно си у праву. А онда је тестирао те нове умове које је осетио на Еритру. Били су то први умови, осим његовог, с којима се до тада сусрео, које је икада осетио. Колико је стар, Марлена? Имаш ли икакву представу?”

„Збиља, не, чика Сивере, али имам утисак да је веома стар, можда колико и сама планета.”

„Можда. У сваком случају, колико год да је поживео, први пут је сада открио постојање других умова, мноштва других умова, врло различитих од његовог. То има смисла?”

„Да.”

„И док је испитивао те нове умове, будући да готово ништа није знао о њима, десило се да их је оштетио. То је била куга.”

„Тако је”, живну Марлена. „Није непосредно помињао кугу, али утисак је био снажан… То његово испитивање било је узрок болести.”

„А када је схватио да нам наноси штету, одмах је престао.”

„Да. Зато куге више нема.”

„Из тога би происходило да је тај твој ум добронамеран, да има осећање за етику које нам је блиско, и да не жели да науди другим умовима.”

„Баш тако”, прихвати усхићено Марлена. „Сигурна сам да је тако.”

„Али шта представља тај облик живота? Је ли у питању дух? Нешто нематеријално? Нешто што је недоступно нашим чулима?”

„Не бих ти могла рећи, чика Сивере”, уздахну Марлена.

„Па, хајде да поновимо шта ти је рекао. Исправи ме уколико грешим. Казао је да се његово устројство 'протеже' посвуда. Да је врло 'једноставан' у свакој појединој тачки, и да постаје сложен тек када се све тачке имају у виду. Даље, да није 'крхак'. Јесам ли у праву?”

„Јеси.”

„Једини облик живота који смо открили на Еритру јесу прокариоте, мале ћелије попут бактерија. Ако не желим нешто спиритуално и нематеријално, онда ми не преостаје ништа друго до те прокариоте. Је ли могуће да су те мајушне ћелије, које изгледају раздвојене, заправо део једног организма планетних размера? У том случају би се устројство збиља посвуда 'протезало'. Било би једноставо узето понаособ, а сложено тек посматрано као целина. И не би био 'крхко', јер чак и када би се усмртио велики део, организму као целини тешко да би се нашкодило.”

Марлена је нетремице зурила у Џенара. „Хоћеш ли да кажеш да сам разговарала са клицама?”

„Не могу бити сасвим сигуран, Марлена, у питању је само моја претпоставка, али све се дивно уклапа и не могу се досетити ничег што боље објашњава наш проблем. Осим тога, Марлена, ако узмемо у обзир стотину милијарди ћелија које чине твој мозак, свака засебно није богзна шта. Али ти си организам у коме су ћелије мозга груписане у целину. Али ако разговараш с неким код кога су мождане ћелије раздвојене, или повезане на други начин, рецимо неком врстом малих радио-таласа, је ли то толико другачије?”

„Не знам”, одговори Марлена, видно узнемирена.

„Али, да поставимо једно друго питање, врло важно питање: шта тај животни облик, шта год да представља, жели од тебе?”

Марлена је била затечена. „Он ми говори, чика Сивере. Преноси ми своје мисли.”

„Мислиш, дакле, да он жели тек друштво за ћаскање? Мислиш ли да је први пут схватио колико је усамљен тек када су пристигли људи?”

„Не знам.”

„Немаш такав утисак?”

„Не.”

„Могло нас је уништити.” Џенар је сада говорио више за себе. „Могао би нас без проблема уништити ако му ти досадиш, ако га умориш.”

„Не, чика Сивере.”

„Међутим, јасно сам, с друге стране, осетио тегобе када сам покушао да станем на пут твојој вези са умом на овој планети. Исто се десило и са Д'Обисоновом, са твојом мајком, као и са стражарем.”

„Ипак, деловао је тек са онолико снаге колико је било потребно да те спречи да ми не стајеш на пут. Није ти нашкодио више него што је било неопходно.”