Исак Асимов - Немезис

Али овде, на Еритру, где нема живе душе, могла се скидати кад год би време било лепо. Онда би била сасвим слободна. Не би било никог да упире прстом у њу или јој се смеје.

У ствари, могла је да чини све што јој се усхтедне, јер је на располагању имала читав један угодан, потпуно пуст, самотан свет, да је обмотава и оптаче као велико, мекано ћебе које је обавија и — тишину.

Осећала је како се препушта. Само тишина. И сам њен ум јој то предочи шапатом, као да не жели да ишта поремети.

Тишина.

А онда, нагло се усправи. Тишина?

Али изишла је да поново чује глас. Е, нећеш сада вриштати. Без страха. Где је сада глас?

Као да га је сама зазвала, као да је зазвиждала…

„Марлена!”

Срце јој поскочи.

Марлена се сва стеже. Не сме да покаже ни најмањи израз страха или нелагодности. Једноставно се осврну и упита, што је могла сабраније: „Где се налазиш, молим те?”

„Није неоп…неопходно да го…го…говориш.”

Глас је био Оринелов, али уопште није говорио као Оринел. Звучало је као да говори с великим потешкоћама, али као да ће ускоро звучати боље.

„Звучаћу боље”, рече глас.

Марлена остаде нема. Ништа не говорећи, само је помислила: Не морам, значи, да говорим. Довољно је да мислим.

„Довољно је да се прилагодиш. То већ чиниш.”

„Али чујем тебе како говориш.”

„Прилагођавам се теби. Имаш утисак да ме чујеш.”

Марлена нежно облизну усне. Не сме дозволити да изгледа уплашено, мора остати прибрана.

„Нема ра…разлога за страах”, рече глас који више није био сасвим Оринелов.

Она помисли: ти чујеш све, зар не?

„Смета ли ти то?”

„Смета ми.”

„За…што?”

„Не желим да све сазнаш. Неке мисли желим да задржим само за себе.” (Покушала је да одагна помисао да је управо то начин на који људи реагују када је она у питању, желећи да сачувају за себе своја осећања. Та помисао, међутим, измаче јој истог тренутка када је покушала да је заустави.)

„Твоје устројство другачије је од дру…гих.”

„Моје устројство?”

„Мислим, устро…стројство твог ума. Други умови су згрчени… замршени. Твој је… диван.”

Марлена се поново облизну и насмеши. Ха, ум јој је диван! Она осети тријумф и помисли на девојке које само… добро изгледају.

Глас у њеном уму упита: је ли то интимна мисао?

„Јесте”, изговори Марлена готово наглас.

„Да, примећујем разлику. Нећу реаговати на твоје интимне мисли.”

Марлена одједном осети како жуди за даљим похвалама. „Јеси ли видео много устројстава?”

„Осетио сам их доста, откад сте ви љу…ди пристигли.”

Није сасвим сигуран у свој избор речи, помисли Марлена. Глас ништа не одговори на то и Марлена се изненади. Изненађење је, када боље размисли, био интиман осећај, али она га није отворено у себи означила као такав. Интимно је, можда, било интимно, ма шта она о томе мислила. Ум јој је рекао да може да осети разлику и било је очито да је то тачно. Показивало се то, изгледа, у самом устројству.

Глас ни на ово ништа не примети. Морала је, очигледно, да питање усмери ка њему, дајући му до знања да није реч о интимним мислима.

„Молим те, погледај, види ли се то у мом устројству.” Није морала да буде одређенија. Глас је знао о чему она говори.

„Да, види се. Све се види у твом устројству, јер је тако добро обликовано.”

Марлена се готово распрши од задовољства. Добила је похвалу за којом је жудела. Ред је сада био узвратити комплиментом. „И твоје устројство мора да је дивно обликовано.”

„Другачије је. Моје се устројство протеже у недоглед. Налази се у свакој тачки и сложено је тек када све узмеш у обзир. Твоје је, међутим, сложено од самог почетка. У њему нема једноставности. Поред тога, твоје се устројство разликује од устројстава осталих припадника твоје врсте. Њихова су — збркана. Не могу да с њима успоставим однос — да комуницирам. Потребно је престројавање, јер су им устројства веома крхка. То нисам знао. Моје устројство, знаш, није крхко.”

„Је ли моје крхко?”

„Не. Твоје се прилагођава.”

„Покушао си да комуницираш с другима, зар не?”

„Јесам.”

Еритрова куга. (Није било одговора, мисао је била интимна.)

Марлена затвори очи, посегнувши снажно својим умом, у покушају да одреди положај спољашњег ума који је допирао до ње. Чинила је то на начин који јој није био сасвим јасан; можда је то чинила погрешно, а можда, пак, уопште није чинила. Туђински ум би се могао подсмехнути њеној трапавости — уколико се он уопште смејао.

Није било никакве реакције.

„Хајде, помисли нешто”, затражи она својим умом.