Исак Асимов - Немезис

Мисао се неумитно одмах врати: „На шта да мислим?”

Мисао није допрла ниоткуда. Није долазила одваде или оданде, или било одакле. Долазила је право из њеног ума.

Она помисли (љутита због своје несавршености): „Када си открио моје устројство?”

„Тамо, на новом контејнеру људских бића.”

„На Ротору?”

„На Ротору.”

Марлена се одједном одобровољи. „Желео си да дођем овамо. Звао си ме!”

„Јесам.”

Наравно. Зашто би иначе онолико желела да пође на Еритро? Због чега би, иначе, тако чежњиво посматрала Еритро оног дана када је Оринел дошао да јој каже да је мајка тражи?

Она стисну зубе. Морала је да настави с питањима. „Где си ти?”

„Свугде.”

„Јеси ли ти планета?”

„Нисам.”

„Покажи се.”

„Овде.” И глас, одједном, стиже из одређеног правца.

Зурила је у поток, и одједном схвати да је поток једино што је осећала док је општила са гласом у свом уму. Није била свесна ничег другог око себе. Као да јој се ум био затворио у себе, да би што већма био свестан те једне ствари што га је испуњавала.

А сада се вео подигао. Вода се кретала међу камењем, правећи мехурове поврх њих, у малим вировима оивиченим тим мехуровима. Мехурићи су се јављали и одмах нестајали, препуштајући место новима, творећи једно устројство које се суштински није мењало, мада се у појединостима ниједног тренутка није понављало.

А онда, један по један, мехурићи бешумно нестадоше и вода постаде глатка и безоблична, али и даље у покрету. Како је могла доћи до закључка да вода и даље тече, ако је била безоблична?

Зато што се необично пресијавала одбијајући ружичасту светлост Немезис. Вода је текла и она је могла видети како тече јер су њени одблесци образовали лукове који су се кретали у спиралама, стапајући се при том. Њен поглед остаде заробљен тим призором, док је посматрала како кругови на води уобличавају неку карикатуру лица — две тамне мрље за очи и једну већу, за уста.

Слика се изоштравала, а она је и даље задивљено посматрала.

И коначно се указа лице и постаде лице, лице које је празним очима гледало у њу, али довољо разговетно да би се дало препознати.

Било је то лице Оринела Пампаса.

„И тада си отишла”, рече полако и замишљено Сивер Џенар, чинећи очигледан напор да смирено гледа на ствари.

Марлена потврдно климну главом. „Прошли пут сам отишла када сам му чула глас. Сада сам отишла када сам видела Оринелово лице.”

„Не кривим те…”

„Не исмејавај ме, чика Сивере.”

„Шта треба да урадим? Да те ударим? Пусти да те мало завитлавам, ако ми се то свиђа. Ум, како га ти називаш, очигледно је преузео Орнелов глас и лице из твојих мисли. Те су ствари морале бити врло јасне у твом уму. Колико си била блиска са Оринелом?”

Гледала га је сумњичаво. „Како то мислиш? Колико блиска?”

„Не мислим ништа страшно. Јесте ли били пријатељи?”

„Наравно да јесмо.”

„Јеси ли била затрескана у њега?”

Марлена застаде и стисну усне. Мало оклевајући, најзад одговори: „Вероватно сам била.”

„Говориш у прошлом времену. Јеси ли и даље?”

„Па, чему? Он ме сматра за… за… девојчицу. Као да сам му, рецимо, млађа сестра.”

„То није сасвим неприродно, с обзиром на околности. Али, још мислиш на њега. Зато и призиваш његов глас и његово лице.”

„Како то мислиш — 'призивам'? Били су то стварни глас и стварно лице.”

„Сигурно?”

„Наравно.”

„Јеси ли причала мајци о томе?”

„Ни речи.”

„Зашто?”

„Ох, чика Сивере, па добро је познајеш. Не могу да поднесем њену… нервозу. Знам, рећи ћеш да је то због силне љубави према мени, али то не олакшава ствари.”

„Али, мени си спремна да се повериш, а мени си збиља врло драга.”

„Знам, чика Сивере, али ти се не даш тако лако разгоропадити. Ти ствари посматраш логично.”

„Да то примим као комплимент?”

„То и јесте комплимент.”

„У том случају, да саслушамо причу до краја, па да логично размотримо ствари.”

„У реду, чика Сивере.”

„Одлично. За почетак, има нечег живог на овој планети.”

„Да.”

„Међутим, није у питању сама планета.”

„Не, сасвим сигурно. Питала сам и он је порекао.”

„Али, живо је биће, зар не?”

„Да, стекла сам такав утисак. Невоља је, чика Сивере, у томе што пријем није попут онога што се сматра телепатијом. Није то као кад би читао мисли и тако општио. Ту су такође утисци који те одједном свега обузму, као када видиш целу слику, а не комадиће светлости и таме из којих је она саздана.

„Значи, живо биће.”