Исак Асимов - Немезис

Ако се, међутим, нешто креће надсветлосном брзином — дакле, брже од светлости — онда је његова брзина позитивна, те тада оно што је било позитивно, мора постати негативно. При надсветлосним брзинама, другим речима, гравитација постаје одбојна сила. Сваки објекат са масом одбија сваки други објекат са масом. Ву ми је то изложио одавно, али ја нисам хтела да га саслушам. Његове речи напросто су се одбиле од мојих бубних опни.”

„Али у чему је разлика, Теса?” упита Крајл. „Када се крећемо огромним надсветлосним брзинама, при којима гравитационо привлачење нема времена да делује на нас, онда не би требало да има времена ни гравитационо одбијање.”

„Ах, није тако, Крајле. У томе и јесте лепота целе ствари. И то се окреће. У обичној Васељени негативних брзина, што је већа брзина у односу на привлачеће тело, то гравитационо привлачење мање делује на правац кретања. У Васељени позитивних брзина, хиперсвемиру, што се брже крећемо у односу на одбијајуће тело, то гравитационо одбијање снажније делује на правац кретања. То нама не изгледа одвећ смислено, будући да смо навикли на ситуацију која постоји у обичној Васељени, али када једном будеш приморан да промениш знаке из плуса у минус и обрнуто, постаје ти јасно да се све уклапа.”

„Математички. Али у којој се мери може веровати једначинама?”

„Прорачуне провераваш на чињеницама. Гравитационо привлачење најслабија је од свих сила, па је то случај и са гравитационим одбијањем на виртуелним путањама. Свака честица у броду и у нама самима одбија све друге честице док се налазимо у хиперсвемиру, али то одбијање немоћно је спрам других сила које држе објекте на окупу и нису промениле предзнак. Међутим, наша виртуелна путања од Станице четири довде ишла је у близини Јупитера. Његово одбијање дуж виртуелне хиперспационе путање било је довољно снажно, баш као што би било и привлачење дуж невиртуелних просторних путања.

Израчунали смо како би Јупитерово гравитационо одбијање утицало на нашу путању кроз хиперсвемир и показало се да би се та путања закривила тачно онолико колико смо осматрањем установили да се стварно догодило. Другим речима, Вуово преиначење мојих једначина не само да их поједностављује, него их и чини оперативним.”

„И јеси ли сломила Вуов врат, Теса”, упита Фишер, „као што си обећала?”

Венделова се насмеја, присетивши се претње коју је изрекла. „Не, нисам. У ствари, пољубила сам га.”

„Не замерам ти.”

„Разуме се, сада је још важније него раније да се безбедно вратимо, Крајле. О овом усавршењу везаном за надсветлосни лет мора се поднети извештај и Вуу се мора одати одговарајућа почаст. Он је градио на мом раду, признајем, али учинио је нешто на шта ја можда никада не бих помислила. Хоћу да кажем, помисли само на последице.”

„Јасно ми је”, узврати Фишер.

„Не, мислим да није”, рече оштро Венделова. „Чуј ме добро. Ротор није имао проблема са гравитацијом зато што су једва окрзнули брзину светлости — мало испод ње једно време, па онда мало изнад ње — тако да су ту гравитациона дејства на њих, било позитивна или негативна, привлачна или одбојна, била немерљиво мала. Тек при нашим правим надсветлосним летовима, брзинама многоструко већим од светлосне, постаје императивно узети у обзир гравитационо одбијање. Моје једначине постају бескорисне. Оне ће провести брод кроз хиперсвемир, али не у добром правцу. А то још није све.

Одувек сам сматрала да постоји извесна неизбежна опасност скопчана са изласком из хиперсвемира — са другом половином прелаза. Шта ако се појавиш у неком већ постојећем објекту? Јавила би се фантастична експлозија која би уништила брод и све на њему за један билионити билионити део секунде.

Разуме се, ми не бисмо завршили у унутрашњости неке звезде, зато што знамо где се звезде налазе и можемо да их избегнемо. С временом, можемо чак и дознати где се налазе њихове планете, па тако и њих избећи. Али има на десетине хиљада астероида и на десетине милијарди комета у суседству сваке звезде. Ако бисмо приликом изласка завршили у неком од ових објеката, то би у подједнакој мери било погубно по нас.

Једина ствар која би нас спасла, у ситуацији какву сам до данас замишљала, били су закони случаја. Свемир је тако огроман да су изгледи да се налети на неки објекат већи од атома или, највише, зрнца прашине изузетно мали. Па ипак, уз све већи број путовања кроз хиперсвемир, до катастрофалног поклапања морало би пре или касније доћи.