Исак Асимов - Немезис

Но, ништа се од тога није догодило. Све се одиграло одвећ брзо да би се уопште могло искусити. Истог тренутка су ушли у хиперсвемир и изишли из њега. Звезде су се напросто појавиле у другачијем распореду, без икаквог приметног тренутка у коме се претходни распоред изгубио и препустио место новом.

Било је то олакшање у двоструком смислу. Не само што је још био жив, него је и схватио да ако би се догодило да нешто закаже и он страда, смрт би уследила тако муњевито да он никако не би имао времена да је искуси. Напросто би у трену постао мртав.

Олакшање је било тако снажно да готово уопште није приметио како се Теси отео уздах узнемирености и бола, после чега је изјурила и стројарнице, узвикнувши при том.

Вратила се натраг унезвереног израза лица — споља је, додуше, све било као и раније, али из ње је зрачила унутарња унезвереност. Очи су јој постале помамне и сада је зурила у Фишера као да га уопште не препознаје.

„Распоред није требало да се промени”, рече му она.

„Није?”

„Нисмо далеко отишли. Или бар није требало да далеко одемо. Само 1,3 милисветлосне године. То не би било довољно да се, посматрано голим оком, промени распоред звезда. Међутим” — она удахну ваздух дубоко и дрхтаво — „није тако рђаво као што је могло бити. Помислила сам да смо одскочили много хиљада светлосних година.”

„Зар би то било могуће, Теса?”

„Разуме се да би било могуће. Да наш пролазак кроз хиперсвемир није био под помном контролом, прећи хиљаду светлосних година подједнако би било лако као и превалити само једну.”

„У том случају, одмах смо могли да…”

Венделова је предвидела његов закључак. „Не, нисмо се могли тек тако вратити. Ако су наше контроле тако непоуздане, сваки прелаз који бисмо предузели представљао би потпуно неконтролисано путовање које би се окончало у некој произвољној тачки, тако да никада не бисмо успели да се вратимо.”

Фишерове веђе се набраше. Еуфорија због успешног проласка кроз хиперсвемир — и преживљавања — почела је да чили. „Али када си упућивала пробне објекте, они су се безбедно враћали.”

„Ти објекти били су знатно мање масивни и преваљивали су знатно краће раздаљине. Али, као што рекох, ствари ипак нису сасвим лоше. Показало се да смо превалили тачну раздаљину. Распоред звезда је исправан.”

„Али променио се. Видео сам како се променио.”

„Зато што нам се променила оријентација. Дужинска оса брода скренула је под углом од добрих двадесет осам степени. Укратко, из неког разлога кретали смо се закривљеном, а не праволинијском путањом.”

Виђене кроз осматрачки прозор, звезде су се сада кретале, лагано, постојано.

„Окрећемо се”, рече Венделова, „да се поново управимо према Суседној звезди, само због психолошке вредности гледања у добром правцу, али потом морамо да установим због чега је дошло до закривљавања путање приликом преласка.”

Сјајна звезда, светионичка звезда, звезда велике блиставости уђе у видно поље осматрачког прозора и стаде да прелази њиме. Фишер зажмирка.

„То је Сунце”, рече Венделова, одговоривши на Фишеров запањени израз лица.

„Постоји ли било које разложно објашњење зашто је дошло до закривљеног кретања приликом проласка?” упита Фишер. „Ако је Ротор такође ишао закривљено, ко зна где су завршили?”

„Као и где ћемо ми завршити. Још немам никакво разложно објашњење. Бар за сада.” Она га погледа, очигледно нелагодно. „Уколико су наше претпоставке тачне, онда је требало да променимо положај, а не и правац. Требало је да се крећемо праволинијски, еуклидовском правом линијом, упркос релативистичкој закривљености просторвремена, зато што се уопште нисмо налазили у просторвремену, схваташ? Можда је дошло до грешке у програмирању компјутера — или до грешке у нашим претпоставкама. Надам се да је оно прво посреди. То се, наиме, лако може исправити.”

Прошло је пет часова. Венделова се поново појавила, трљајући очи. Фишер је погледа уз осећање нелагодности. Гледао је неки филм, али је изгубио занимање за њега. Потом је стао да посматра звезде, допустивши да га њихов призор хипнотише, као да је под дејство анестезије.

„Дакле, Теса?” упита он.

„Све је у реду са програмирањем, Крајле.”

„Онда мора да полазне претпоставке нису биле у реду?”

„Да, али на који начин? Постоји бесконачан број претпоставки од којих смо кренули. Које су од њих тачне? Не можемо сад проверавати једну за другом. Никада не бисмо ствар привели крају, а безнадежно бисмо се изгубили.”