Исак Асимов - Немезис

„Не сматрам да има основе за разматрање поступака једног потпуно туђинског облика живота, а онда на основу тога изводити закључке о његовим осећањима и намерама. Оно што он мисли можда се налази потпуно изван наше могућности поимања.”

„Слажем се, Евгенија, али он није наудио Марлени. Све што је учинио послужило је да је заштити, да је обезбеди од негативних утицаја.”

„Ако је тако”, рече Инсиња, „зашто се онолико уплашила, зашто је појурила ка Куполи, вриштећи? Ни за тренутак нисам поверовала њеној причи да ју је тишина учинила нервозном и да је само покушавала да направи мало буке како би је рашчинила.”

„У то је стварно тешко поверовати. Важно је, међутим, и то да је паника брзо минула. У тренутку када су несуђени спасиоци стигли до ње, изгледала је савршено нормална. Мени изгледа да је Марлену уплашило нешто што је учинио туђински облик живота — ваљда је и њему подједнако тешко да разуме наша осећања, као што је нама тешко да проникнемо у његова — али видевши шта је изазвао, брзо је предузео да је примири. То би објаснило оно што се догодило и поново показало да туђински облик живота има људску природу.”

Инсиња је набрала веђе. „Невоља са тобом, Сивере, јесте у томе што имаш тај ужасан порив да мислиш најбоље о свима — и свакоме. Не могу да имам поверења у твоје тумачење.”

„Имала или немала поверења, уверићеш се се да се ни на који начин не можеш супротставити Марлени. Ма шта желела да уради, она ће то учинити, а они који јој се буду нашли на путу остаће позади, без даха од бола или у несвестици.”

„Али шта је тај облик живота?” упита Инсиња.

„Не знам, Евгенија.”

„А оно што ме сада плаши више од свега другог јесте: шта он хоће са Марленом?”

Џенар одмахну главом. „Не знам, Евгенија.”

Они осташе да се нетремице посматрају, беспомоћни.

Крајл Фишер замишљено је посматрао сјајну звезду.

У прво време била је одвећ блистава да би се могла гледати на уобичајени начин. Он би само ту и тамо бацио летимичан поглед на њу, а када би потом затворио очи, пред њима би и даље био њен сјајни круг. Теса Вендел, коју је због развоја догађаја захватио очај, прекоревала га је и говорила му о оштећењу мрежњаче, тако да је он на крају затамнио осматрачки прозор и на тај начин сасвим пригушио сјај звезде. То је, међутим, смањило сјај и осталих звезда до сасвим слабе, безбојне трептавости.

Блистава звезда било је, разуме се, Сунце.

Са овако велике удаљености још га ниједно људско биће није видело (осим житеља Ротора приликом њиховог путовања изван Сунчевог система). Налазило се на двоструко већој раздаљини од оне до које стиже Плутон када је најудаљенији од њега, тако да се није видело као круг, већ је у свему имало изглед звезде. Па ипак, и даље је било стотину пута сјајније од пуног Месеца виђеног са Земље, а та строструко већа сјајност налазила се кондензована и збијена у једну блиставу тачку. Никакво чудо, онда, што још није било могуће управити директан и нетремичан поглед у њега кроз незатамњено стакло.

Ствари су, међутим, постале другачије. Сунце, обично, није представљало никакву необичност. Било је одвећ сјајно да би се у њега могло гледати и није имало никаквог такмаца на небу. Онај мајушан део његове светлости који је атмосфера расипала у плавет био је довољан да потпуно пригуши све остале звезде, а чак и тамо где до тога није долазило (на Месецу, на пример) сјај Сунца толико их је надмашивао да уопште није долазило у обзир никакво поређење.

Овде, дубоко усвемиру, Сунце је постало довољно пригушено да је бар поређење имало смисла. Венделова је казала да је, виђено из ове перспективе, Сунце сто шездесет хиљада пута сјајније од Сиријуса, који је представљао наредно најсјајније небеско тело. Истовремено, било је можда двадесет милиона пута сјајније од најпригушеније звезде која се могла разабрати голим оком. Ова поређења чинила су Сунце још чудеснијим него када је сјало на небу Земље, где се није имало са чим упоредити.

Фишер и није имао много другог посла до да посматра небо, будући да је Надсветлосни сада само плутао. Чинио је то већ два дана — два дана пуког плутања у свемиру обичним ракетним брзинама.

Овом брзином било би му потребно тридесет пет хиљада година да стигне до Суседне звезде — под условом да иде у добром правцу. А то није био случај.

Управо је ова околност, када је искрсла пре два дана, бацила Венделову у очај.

Све до тада није било никаквих потешкоћа. Када је куцнуо час да уђу у хиперсвемир, Фишер се згрчио, побојавши се могућег бола, продорног блеска агоније, изненадног зарањања у вечну таму.