Исак Асимов - Немезис

„Да, нарочито ако то нису њихови умови.”

„Разуме се. Током свеколике историје људска бића била су спремна да жртвују друге. Пит свакако спада у ту групу. Или се можда не слажеш?”

„Слажем се када је Пит у питању”, рече енергично Инсиња. „Кад само помислим да сам са њим радила све ове године.”

„Онда знаш да би он на све ово гледао са чисто моралистичке стране. 'Највеће добро за највећи број', рекао би. Ренеј признаје да је разговарала са њим приликом последње посете Ротору и ја сам подједнако уверен да јој је он управо то казао, овако или онако формулисано, као што сам сигуран да седим на овој столици.”

„А шта би он рекао”, упита Инсиња са горчином, „уколико Марлена буде изложена — или уништена — а куга остане неотклоњена? Шта би он рекао ако би живот моје кћери био узалудно страћен? Шта би на то рекла доктор Д'Обисон?”

„Она би била несрећна. Сигуран сам у то.”

„Зато што би јој измакле заслуге за проналазак лека?”

„Разуме се, али била би несрећна и због Марлене — а, усуђујем се да кажем, јавила би јој се и грижа савести. Она није чудовиште. Што се, пак, Пита тиче…”

„Он јесте чудовиште.”

„Ја ни то не бих рекао, али његови погледи свакако су сужени. Све што он види јесу његови планови за будућност Ротора. Ако било шта пође лоше, из наше перспективе, он ће несумњиво рећи самоме себи да би се Марлена, у сваком случају, косила са његовим плановима, те би закључио да је све што се збило било на добробит Ротора. Ствар му уопште не би оптерећивала савест.”

Инсиња благо одмахну главом. „Волела бих да грешимо и да Пит и Д'Обисонова нису криви за те ствари.”

„И ја бих то волео, али радије верујем Марлени и њеној вичности да чита телесне знаке. Казала је да је Ренеј срећна због могућности да јој се укаже прилика за проучавање куге. Прихватам Марленин суд у овом погледу.”

„Д'Обисонова је казала да је срећна из професионалних разлога”, рече Инсиња. „У ствари, верујем јој то, на неки начин. Уосталом, и ја сам научник.”

„Разуме се да јеси”, рече Џенар, док му се не одвећ лепо лице изви у смешак. „Била си спремна да напустиш Сунчев систем и отиснеш се на пионирско путовање дуго више светлосних година да би повећала астрономска сазнања, иако си знала да то може значити смрт сваке особе на Ротору.”

„Чинило ми се да за то постоје сасвим мали изгледи.”

„Свеједно, ипак си ризиковала живот свог једногодишњег детета. Могла си оставити девојчицу са оцем који је одлучио да остане код куће и тако се побринути за њену безбедност, иако би то значило да је више никада не видиш. Уместо тога, ризиковала си њен живот — не, додуше, за добробит Ротора, већ за властиту добробит.”

„Прекини, Сивере”, рече Инсиња. „То је окрутно.”

„Само покушавам да ти покажем да се готово све може посматрати из две супротне перспективе, ако је човек довољно домишљат. Да, за Д'Обисонову је то професионално задовољство што може да проучава болест, али Марлена је казала да је докторка злонамерна, а ја поново верујем њеној процени.”

„Онда претпостављам”, рече Инсиња, а углови усана повише јој се надоле, „да једва чека да Марлена поново изиђе на Еритро.”

„И ја тако мислим, али она је довољно опрезна, те инсистира да ја донесем одлуку о томе, па чак предлаже да то буде написмено. Жели да обезбеди да, уколико нешто пође како не треба, кривица падне на мене, а не на њу. Почиње да размишља као Пит. Наш пријатељ Јанус постао је заразан.”

„У том случају, Сивере, не смеш послати Марлену напоље. Зашто ићи Питу наруку?”

„Напротив, Евгенија. Ствари нису тако једноставне. Морамо је послати напоље!”

„Шта?”

„Немамо избора, Евгенија. Нити има опасности по њу. Схваташ, сада верујем да си била у праву када си изложила претпоставку да постоји неки свеприсутни облик живота на планети, који може да има одређену моћ над нама. Уочила си да сам се ја нашао на удару, баш као и ти, односно стражари — и то увек онда када смо се супротставили Марлени на неки начин. Ја сам, пак, сасвим јасно видео шта се догодило са Ренеј. Када је покушала да присили Марлену да се подвргне новом скенирању мозга, позлило јој је. Када сам уверио Марлену да пристане на скенирање, Ренеј се одмах опоравила.”

„И? Где смо онда, Сивере? Ако на планети постоји зао облик живота…”

„Не, чекај, Евгенија. Нисам рекао да је зао. Чак и ако тај облик живота, ма шта он био, изазива кугу, како си ти претпоставила, епидемија је престала. Казала си да је то стога што смо се задовољили тиме да останемо у Куполи, али ако је овај облик живота уистину зао, напросто би нас збрисао, а не би прибегао нечему што мени изгледа као цивилизовани компромис.”