Исак Асимов - Немезис

Поново се осврнула. Купола је сада представљала само танку сенку на обзорју. Готово да се могла пренебрећи, али не сасвим. Пожелела је да се више уопште не може видети. Није хтела да види ништа друго до себе и Еритро.

Зачула је слабашни дашак ветра и знала је да добија на брзини. Још није био довољно снажан да би се осетио. Температура такође није пала, нити је била непријатна.

Било је то само пригушено „Ах-х-х-х.”

Она весело покуша да га опонаша: „Ах-х-х-х-х.”

Затим се радознало загледа у небо. Према прогнози метеоролога, дан је требало да буде ведар. Да ли је могуће да се на Еритру олује подижу изненада и непредвидљиво? Да ли ће се ветар појачати и постати неугодан? Да ли ће облаци стати да шибају преко неба, а киша почети да пада пре но што успе да се врати у Куполу?

Било је то смешно, подједнако смешно као и помисао на метеоре. Киша је, разуме се, падала на Еритру, али у овом тренутку на небу је било само неколико праменова ружичастих облака. Они су се лењо кретали спрам тмастог и незапреченог неба. На видику није била никаква олуја.

„Ах-х-х-х-х! прошапута ветар. „Ах-х-х-х-х аи-и-и-и.”

Био је то двоструки звук и Марлена набра веђе. Шта може да производи тај звук? Ветар то сигурно не може сам од себе да чини. Морао би да пролази поред неке препреке и да при том звижди. Али никакве препреке није било на видику.

„Ах-х-х-х-х аи-и-и-и-и ух-х-х-х-х.”

Био је то сада троструки звук, са нагласком на други.

Марлена се збуњено осврну унаоколо. Није могла да разабере одакле долази. Да би такав звук настао, нешто мора да вибрира, али она није ништа ни видела ни осећала.

Еритро је изгледао празан и утихао. Он није могао да ствара никакве звуке.

„Ах-х-х-х аи-и-и-и ух-х-х-х.”

Поново. Јасније него раније. Изгледало јој је као да јој се налази у глави, а на ту помисао срце као да јој се стеже и она задрхта. Осетила је како јој се кожа јежи на рукама; није морала да погледа да би се уверила у то.

Ништа није могло да буде са њеном главом. Ништа!

Сачекала је да поново чује звук и он се зачуо. Гласнији. Још јаснији. Наједном, као да је стекао ореол моћи, као да се увежбавао и постајао бољи.

Увежбавао? Шта увежбавао?

И нехотице, сасвим нехотице, она помисли: то као да неко ко не може да изговара сугласнике покушава да каже моје име.

Као да је постојао неки сигнал, или су њене мисли ослободиле нови грч моћи, или јој се можда изоштрила уобразиља, тек она зачу:

„Мах-х-х лаи-и-и нах-х-х.”

Аутоматски, не знајући шта ради, она подиже шаке и прекри њима уши.

Марлена, помисли она — бешумно.

А онда се зачу звук, опонашајући: „Махр-лаи-нух.”

Тренутак потом, био је ту поново, готово лако, готово природно. „Марлена.”

Она слегну раменима и препознаде глас. Био је Оринелов — Оринела са Ротора, кога није видела још од оног дана на Ротору када му је казала да ће Земља бити уништена. Готово да уопште није помислила на њега од тада — али и када јесте, било је то уз бол.

Зашто сада чује његов глас тамо где њега нема — односно било који глас тамо где нема никог.

„Марлена.”

Коначно је попустила. Била је то еритроска куга за коју је засигурно сматрала да је неће захватити.

Стала је да трчи слепо, слепо, ка Куполи, не заустављајући се да се увери где се налази.

Уопште није била свесна да је вриштала.

Увели су је унутра. Осетили су њено изненадно приближавање, трком. Два стражара у Е-оделима и шлемовима одмах су изишла напоље и чула су је како вришти.

Али вриштање је престало пре но што су стигли до ње. Трчање се такође успорило и зауставило; све се то догодило пре но што је она, како изгледа, уопште постала свесна њиховог приближавања.

Када су стигли до ње, мирно их је погледала и запањила их питањем: „Нешто није у реду?”

Ниједан није одговорио. Једна рука пође према њеном лакту, али је она одгурну.

„Не додируј ме”, рече она. „Идем у Куполу, ако је то оно што желите, али могу то и сама да учиним.”

И она се мирно вратила натраг са њима. Била је прилично заокупљена сама собом.

Сувих и бледих усана, Евгенија Инсиња настојала је да не изгледа одвећ узбуђена. „Шта се догодило напољу, Марлена?”

„Ништа”, узврати Марлена. Тамне очи биле су још широке и бездане. „Баш ништа.”

„Немој ми то рећи. Трчала си и вриштала.”

„Можда је тако и било накратко — али само накратко. Видиш, напољу је било тихо, тако тихо, да ми се после извесног времена учинило да сам зацело оглувела. Само тишина, схваташ. Стога сам и потрчала, само да чујем нешто, и завикала…”