Исак Асимов - Немезис

Очекујући најгоре, Фишер се придиже. „Лоше вести?”

„Не, добре!” узврати она, пре се бацивши у столицу него што је нормално села.

Фишер није био сигуран да је добро чуо, није био сигуран да она можда све то није казала иронично. Упиљио се у њу и стао да је посматра како се брзо прибира.

„Добро је”, понови она. „Веома добро! Одлично! Крајле, гледаш у једног идиота. Мислим да се никада нећу опоравити од овога.”

„Добро, шта се догодило?”

„Чао-Ли Ву имао је одговор. Имао га је све време. Казао ми га је. Сећам се да је то учинио. Пре више месеци. Можда пре годину дана. Ја сам га одбацила. Чак га, заправо, нисам ни саслушала.” Она застаде да дође до даха. Узбуђење јој је потпуно помело природан ритам говора.

„Невоља је била у томе”, проговори она поново, „што сам себе сматрала светским ауторитетом за надсветлосни лет и била уверена да ми нико ништа не може рећи што ја већ не знам или на шта нисам помислила. А ако ми је неко и изложио нешто што ми је изгледало необично, онда сам такву идеју прогласила напросто за погрешну и, по свој прилици, идиотску. Схваташ ли шта мислим?”

„Сретао сам такве људе”, узврати Фишер смркнуто.

„Сви су такви, с времена на време”, рече Венделова, „у датим условима. Чини ми се да су такви нарочито остарели научници. Управо стога одважни, млади револуционари науке постају стари фосили после неколико деценија. Имагинацију им спута самозаљубљеност и то је њихов крај. Ово је сада мој крај… Али доста с тим. Било нам је потребно више од једног дана да разрадимо ствар, да прилагодимо једначине, програмирамо компјутере и извршимо неопходне симулације, да изиђемо из свих ћорсокака и стигнемо на прави пут. Под нормалним условима, на то би иначе отишло недељу дана, али сви смо једни друге нагонили као манијаци.”

Венделова ту застаде, као да жели да поврати дах. Фишер је сачекао да настави, климајући главом у знак подршке и ухвативши је за руку.

„Ствар је сложена”, настави она. „Ипак, покушаћу да ти објасним. Види овако… У тренутку преваљујемо раздаљину између две тачке у простору кроз хиперсвемир. Но, при том се ипак крећемо једном путањом, која је сваки пут различита, већ у зависности од полазне и крајње тачке. Ми ту путању не видимо, немамо никаква искуства о њој, нити се крећемо њоме на уобичајени просторвременски начин. Она постоји на прилично непојаман начин. Посреди је нешто што називамо „виртуелна путања”. Ја сам сама разрадила ту замисао.”

„Ако је не видиш, нити је можеш искусити, како онда знаш да уопште постоји?”

„Зато што се може израчунати једначинама које користимо да бисмо описали кретање кроз хиперсвемир. Једначине нам дају путању.”

„Како можеш да знаш да једначине описују нешто што је уистину стварно? Можда је посреди само — математика.”

„Могуће је. И ја сам то мислила. Прешла сам преко целе ствари. Но, Ву је био тај који је претпоставио — пре отприлике годину дана — да ствар можда има смисла, а ја сам, као матори идиот, глатко одбацила ту могућност. Виртуелна путања, казала сам, може имати само виртуелно постојање. Ако се не може измерити, онда стоји изван подручја науке. Била сам тако кратковида. Не могу да опростим себи, кад се само сетим тога.”

„У реду. Претпоставимо да виртуелна путања постоји на неки начин. И шта онда?”

„У том случају, уколико се виртуелна путања пружа поред неког масивнијег тела, брод ће искусити гравитациона дејства. Био је то одлучујући моменат и истински нова замисао — да гравитација може да врши утицај и дуж виртуелне путање.” Венделова љутито одмахну песницом. „И сама сам то, на известан начин, увидела, али претпоставила сам да, будући да ће се брод кретати многоструко брже од светлости, гравитација неће имати довољно времена да се испољи у било ком мерљивом обиму. Путовање би, дакле, требало — према мојој замисли — да се одигра еуклидовски правом путањом.”

„Али није тако.”

„Очигледно да није. А Ву је објаснио и зашто. Замисли да је брзина тачка. Све брзине мање од светлосне имале би, дакле, негативну вредност, док би све оне веће од светлости биле позитивне. У обичној Васељени у којој ми обитавамо све брзине би, значи, биле негативне, сагласно математичкој конвенцији, а и, заправо, морају бити негативне.

Васељена је саздана по начелу симетрије. Ако је нешто тако фундаментално као брзина кретања увек негативно, онда нешто друго, подједнако фундаментално, мора да буде увек позитивно, а Ву је изложио замисао да је то нешто гравитација. У обичној Васељени она увек делује привлачно. Сваки објекат са масом привлачи сваки други објекат са масом.