Исак Асимов - Немезис

„Забринута? Како то мислиш?” Гледала га је с чуђењем. „Није ваљда да мислиш да треба да сам љубоморна?”

„Па, у ствари, не знам. Има ли икаквих изгледа да Чао-Ли Ву стекне заслуге за разрађивање надсветлосног лета — мислим, за изналажење важних појединости — а ти да будеш заборављена, да те се сећају тек као претече пројекта?”

„Никако, Крајле. Лепо је од тебе што се бринеш за мене, али то су сигурне ствари. Мој рад је забележен до најмање појединости. Темељна математика надсветлосног лета је моја. Допринела сам и инжењерским разрадама, премда ће другима припасти веће заслуге за пројектовање брода, што је и право. Оно што је Ву учинио било је да је додао један корективни чинилац у основне једначине. Реч је, разуме се, о изузетно важном доприносу, јер без тога, сада видимо, надсветлосни лет не би у пракси био могућ; али, то је тек шлаг поврх колача. Колач је и даље мој.

„Одлично. Уколико си сигурна да је тако, онда сам и ја срећан.”

„У ствари, Крајле, ја се надам да ће Ву преузети вођство у развоју надсветлосног лета. Да ће Ву стати на чело пројекта. Чињеница је да сам већ превалила своје најбоље године, наравно — са становишта науке, најме. Само са становишта науке, Крајле.”

Фишер се исцери. „Знам.”

„Међутим, као научник, почињем да се спуштам низбрдо. Мој рад последњих година представљао је само разраду замисли до које сам дошла још као студент. Већ двадесет пет година извлачим закључке и мислим да сам свету дала све што сам могла. Оно што је сада потребно јесу сасвим нове, свеже замисли, суштински нова размишљања, разгранавање у неосвојена подручја. А ја то више не могу да чиним.”

„Хајде, Теса, немој потцењивати себе.”

„Не, Крајле, нисам ја од те сорте. За нове идеје потребни су млади људи. Не само млади мозгови које имају млади људи, већ нови мозгови. Ву има геном какав човечанство до сада није познавало. Његова су искуства битно његова — и, ничија више… Он може да смисли нешто суштински ново. Наравно, ослониће се на оно што сам ја изградила пре њега и дугује веома много ономе што је научио од мене. Он је мој ученик, Крајле, дете мог интелекта. Све што он добро учини, говори добро и о мени. Да будем љубоморна на њега? Па, ја сам поносна на њега. Шта је сад, Крајле? Не изгледаш ми баш задовољан.”

„Задовољан сам и срећан ако си и ти, Теса, без обзира на то како изгледам. Невоља је, међутим, што имам утисак да ме кљукаш начелним размишљањима о прогресу у науци. Зар није било толико случајева у историји науке, као и у свему другом, да је љубомора долазила до изражаја и да су учитељи мрзели своје ученике баш због тога што су их ови превазишли?”

„Наравно. Могла бих овог тренутка, без по муке, да ти набројим десет таквих случајева. Али то су заиста изузеци, а и чињеница је да се ја тако не осећам. Не кажем да, можда, једног дана нећу изгубити стрпљење са Вуом и целом Васељеном, али, бар овог тренутка, ствари не стоје тако, а ја желим да уживам у овом тренутку док… Ох, шта је сада?”

Она притисну дугме за пријем и на преноснику се појави тродимензиона слика лица Мери Бланковиц.

„Капетане”, рече она уз оклевање, „расправљамо нешто и питам се да ли бисмо могли да се посаветујемо с вама.”

„Нешто није у реду са летом?”

„Не, капетане. Само разматрамо будућу стратегију.”

„Разумем. Не мора да иде овако. Доћи ћу у стројарницу.”

Венделова искључи пријемник.

„Бланковицева обично није тако озбиљна”, промрмља Фишер. „Шта ли имају на уму?”

„Нећу да нагађам. Идем да видим шта је посреди.” Покретом руке она даде знак Фишеру да пође за њом.

У стројарници је било троје научника; све троје је седело на поду, упркос чињеници да су се тренутно налазили ван домашаја гравитације. Свако је од њих могао, исто тако, седети и на неком од зидова, али то би одударало од озбиљности ситуације и било можда протумачено као израз непоштовања према капетану. За бестежинско стање била су смишљена посебна сложена правила понашања.

Венделова није волела бестежинско стање и да је хтела да искористи свој капетански ауторитет могла је наредити да брод непрестано ротира, стварајући центрифугални ефекат, што би произвело бар неки осећај гравитације. Но, знала је и то да је прорачунавање путање неупоредиво лакше уколико брод у односу на свемир мирује и транслационо и ратационо мада, с друге стране, ни прорачунавање при сталној ротационој брзини не би тебало да буде одвећ тешко.

Инсистирати, међутим, на таквом кретању представљало би израз непоштовања према особи за компјутером. И опет, правила понашања.