Исак Асимов - Немезис

Вуове усне се згрчише, али се тон његовог гласа нимало не промени. „Да, начинио сам извештај, капетане, али у питању су биле тек спекулације, и не верујем да је ико на то обратио пажњу. Као што ни ви нисте, капетане.”

„Зашто тако мислиш? Ву, нису баш сви приглупи као ја.”

„Чак и да је неко обратио пажњу, понављам да је реч само о спекулацијама. Када се будемо вратили, бићемо у могућности да пружимо и доказе.”

„Када спекулација постоји, неко ће, једном, сигурно доћи и до доказа. Ти знаш како наука дејствује.”

Ву полако и значајно рече: „Неко.”

„Ах, Ву, сада прелазимо на ствар… Није тебе брига хоће ли Земља овладати практичним методом надсветлосног лета. Тебе брине могућност да признање не припадне теби. Јесам ли у прву?”

„Капетане, у томе нема ничег лошег. Научник има сва права да настоји да сачува првенство својих открића.”

Венделова шмркну. „Ниси, надам се, заборавио да сам ја заповедник овог брода и да сам ја та која доноси одлуке?”

„Не, нисам”, одврати Ву, „али ово није једрењак из осамнаестог века. Сви смо ми, превасходно, научници и мислим да морамо на демократски начин доносити одлуке. Ако већина жели да се врати…”

„Чекајте”, умеша се оштро Фишер. „Пре но што се ово настави, имате ли нешто против ако се и ја укључим у расправу? Једини сам овде који још није изнео своје мишљење и, уколико тежите демократији, онда бих и ја желео да јој дам свој прилог. Смем ли, капетане?”

„Хајде, само напред”, одобри Венделова, стишћући и отварајући десну шаку као да има намеру да неког шчепа за врат.

„Пре отприлике седам и по векова”, поче Фишер, „Кристифор Колумбо је отпловио западно од Шпаније и, коначно открио Америку, иако ни сам, до краја живота, није знао шта је постигао. Уз пут је открио и да се одступање магнетног компаса од правог севера, такозвана „магнетска деклинација”, мења са географском дужином. Било је то врло значајно откриће — штавише, прво чисто научно откриће начињено током једне прекоморске пловидбе.

Е, сада, колико вас зна да је Колумбо открио променљивост магнетске деклинације? Нико, претпостављам. Колико вас зна да је Колумбо открио Америку? Сви, наравно. Замислите, сада, шта би се десило да је Колумбо, откривши девијацију, напрасно решио да се врати с пола пута да би краљу Фердинанду и краљици Изабели, с поносом саопштио своје откриће, обезбедивши себи првенство? Откриће би, вероватно, било достојно поздрављено, а онда би монарси послали другу експедицију, на челу са, рецимо, Америгом Веспучијем, који би онда и стигао до Америке. И ко би се онда и сећао да је Колумбо дошао до некаквог открића са компасом? Дословце нико. Ко би памтио да је Веспучи открио Америку? Дословце сви.

Дакле: да ли да се вратимо? Откриће гравитационе корекције, уверавам вас, упамтиће тек неколицина као безначајан узгредни ефекат надсветлосног путовања. Међутим, посада следеће експедиције која ће коначно стићи до Суседне звезде биће запамћена као прва која је надсветлосним летом стигла до једне звезде. Вас троје — чак и ви, Ву — бићете, евентуално, помињани у фусноти.

Могли бисте помислити да ћете, благодарећи овом великом Вуовом открићу, баш ви бити поново послати на следеће путовање. Но, бојим се да неће бити тако. Видите, Игор Коропатски, Управник Земаљског Истражног Бироа, који нас ишчекује назад на Земљи, заинтересован је превасходно за информације о Суседној звезди и њеном планетаном систему. Он би, верујте ми, експлодирао као Кракатит када би сазнао да смо били на прагу одредишта и да смо се одатле вратили. Поред тога, неминовно, капетан, Венделова била би принуђена да извести како је до повратка дошло зато што сте се вас троје побунили, што је изузетно озбиљна оптужба, чак и ако нисмо на неком једрењаку из осамнаестог века. Бојим се да не само да нећете бити на списку за следеће путовање, него да више очима нећете видети ни лабораторију. Рачунајте с тим. Оно што ћете вероватно видети, без обзира на ваше научне заслуге, јесте самица. Немојте потцењивати бес некога као што је Коропатски.

Боље вам је, дакле, да размислите. Напред, ка Суседној звезди или натраг на Земљу?”

Завладала је тишина. Извесно време нико ништа није рекао.

„Па, онда”, поче Венделова храпавим, оштрим гласом, „мислим да вам је Фишер прилично јасно представио ситуацију. Има ли ко шта да дода?”

Бланковицева се коначно огласи тихим гласом. „У ствари, ја нисам ни била сасвим сигурна. Мислим да треба да идемо даље.”

„И ја”, прогунђа Џарлоу.