Исак Асимов - Немезис

Када ће, коначно, и у Сунчевом систему, постати свесни постојања Немезис? Када ће још нека Насеобина одлучити да следи пут којим Ротор беше кренуо?

Једног ће се дана то морати десити. Пошто се Немезис неумољиво приближава Сунцу, коначно ће доћи до оне тачке — звезда ће, додуше, и даље бити далеко, али и сразмерно близу — када ће житељи Сунчевог система морати бити слепи да је не виде.

Један програмер, убеђен да решава проблем од чисто научног интереса, дошао је на Питовом компјутеру до процене да ће у року од хиљаду година откриће Немезис постати неизбежно, као и да ће, отприлике у исто време, Насеобине почети да се разилазе.

Пит је, онда, поставио питање: хоће ли се те Насеобине управити ка Немезис?

Одговор је био одречан. До тог времена хиперпогон ће постати много ефикаснији и много јефтинији. Насеобине ће о оближњим звездама знати много више — које од њих поседују планетне системе и какве врсте. Не би се оптерећивале једним обичним црвеним патуљком, већ би пажњу уперили ка сунцоликим звездама.

То би Земљу у потпуности препустило њој самој, што би је довело у очајнички положај. Спутана исконским страхом од свемира, већ у поодмаклом стадијуму назадовања, још већма, током те хиљаде година, утонула у беду и сиромаштво… шта би могла учинити када јој се укаже судњи дан у виду Немезис? Њени житељи нису били кадри за дуга свемирска путовања. Били су то људи Земље. Приковани за површину. Безнадежно би чекали док се Немезис сасвим не приближи. Није за њих било наде да би могли да оду било где другде.

Питу се указа слика једног оронулог света који покушава да нађе сигурност у чвршћем систему Немезис, систему довољно стабилном да остане на окупу у тренутку док, приликом мимоилажења, буде уништавао Сунчев систем.

Био је то ужасан сценарио, па ипак неизбежан.

А кад би се Немезис удаљавала од Сунца, уместо да му се примиче? Све би, намах, било другачије. Откривање Немезис постајало би, временом, све мање вероватно, а чак и да се звезда напокон уочи, била би мање пожељна, а и мање досегљива као уточиште. У ствари, да се Немезис удаљава, Земља не би ни трагала за уточиштем.

Међутим, није било тако. Земљани ће доћи: земаљски олош, са својим сурогатним и абнормалним мноштвом култура, све ће преплавити. Шта би друго Роторијанцима преостало до да их униште док су још у свемиру? Али хоће ли и тада бити неког Јануса Пита да их увери да им је то једини избор? Хоће ли тада имати неког Јануса Пита да их увери да Ротор мора имати и оружја и одлучности да на то буде приправан и да учини што треба када за то дође тренутак?

Ипак, на крају крајева, компјутерска анализа била је оптимистичка. Компјутер беше устврдио да ће до откривања Немезис из Сунчевог система морати да дође током текућих хиљаду година. Али када, тачно? Можда већ сутра? Можда је до тога већ дошло, пре, рецимо, три године? Није ли било могуће да се нека Насеобина, у покушају да достигне најближу звезду, и не знајући ништа корисно о оним удаљенијим, већ сада креће бившом Роторовом стазом?

Пит се свако јутро будио уз помисао: хоће ли данас бити тај дан?

Зашто је тај јад био њему препуштен? Због чега су сви други могли мирно да спавају, у крилу безвремености, док се само он сваког дана носио са могућношћу злог усуда?

Наравно, неке кораке већ беше предузео. Установио је сталну Осматрачку службу, широм астероидног појаса, тело задужено да надгледа аутоматске рецепторе који су све време шарали небом, не би ли, на што већој удаљености, открили извор обилног утрошка енергије који би указао на то да се нека Насеобина приближава.

Било је потребно нешто времена да се ствар ухода, али, ево, већ дванаестак година беше минуло како се сваки сумњиви знак проверавао и о свему довољно важном лично Пит обавештавао. И сваки пут када се то догодило, алармно звонце зазвонило би у Питовој глави.

И, наравно, увек се испостављало да ништа значајно није било посреди, а почетно олакшање би се преобраћало у неку врсту беса према Осматрачкој служби. Јер, уколико она не би била сигурна шта је у питању, једноставно би опрала руке од свега и проблем препустила Питу. Нека се он позабави тиме, нека се он зноји, нека он доноси тешке одлуке.

У таквим би тренуцима он западао у готово плачевно самосажаљење, осећајући истовремено нелагодност при помисли да из њега избија слабост.

Ево, баш сада, на пример. Прелиставао је извештај који му је компјутер дешифровао и осећао како му се поново буди самосажаљење над самим собом због те непрестане, тешко подношљиве и недовољно уважаване службе роторијанском народу.