Исак Асимов - Немезис

Чао-Ли се огласи, прилично незаинтересовано. „Капетанка нам је збиља бесна. Последња ствар коју би могла пожелети јесте то да наиђемо на планету — свет, заправо, пошто нам не дозвољава да га зовемо планетом — који, приде, може бити и настањив. То значи да бисмо морали да га истражимо и вратимо се са информацијама које смо прикупили. И сама знаш да то није у складу са њеним жељама. Ово јој је једина прилика да буде дубоко у свемиру; када се једном и то сврши, више до краја живота неће летети. Други ће наставити да раде на надсветлосним техникама, други ће истраживати свемир. Гурнуће је у пензију; биће, евентуално, саветник. И биће бесна што тако мора бити.”

„А ти, Чао-Ли? Би ли се ти поново отиснуо у свемир, уколико би ти се указала прилика?” упита Мери Бланковиц.

Одговор стиже истог тренутка. „Нисам сигуран да бих био рад да поново тумарам по свемиру. Немам ја те истраживачке бубице. Међутим, знаш, прошле ноћи пало ми је нешто сабласно на памет — наиме, можда бих био спреман и да се заувек скрасим овде — уколико је овај свет настањив. А ти?”

„Скрасити се овде? Ни случајно. Не кажем да бих волела да останем заувек прикована за Земљу, али бих сигурно пожелела да неко време проборавим на њој, пре него што се поново отиснем напоље.”

„И ја сам о томе размишљао. Овај сателит је један међу — па, колико? Десет хиљада? Ко би помислио да постоји настањив свет у систему једног црвеног патуљка? Он мора да се истражи. Био бих спреман да зарад тога останем неко време овде и да се неко други врати на Земљу и побрине се око мог првенства у открићу гравитационог ефекта. Ти би штитила моје интересе, зар не, Мери?”

„Наравно да бих, Чао-Ли. И капетан Венделова, исто тако. Она има све податке, потписане у присуству сведока.”

„Ту смо, дакле. Мислим да капетан греши што жели да иде даље и истражује Галаксију. Могла би се приближити стотинама звезда и не наићи на овако необичан свет. Чему тежити квантитету, кад ти је квалитет ту, на дохват руке?”

„Лично мислим да њу највише брине могућност да Фишер пронађе своју кћерку”, примети Бланковицева. „Шта ако се то деси?”

„Па шта? Може је повести са собом на Земљу. То Венделовој не би ништа значило.”

„Али, не заборави, ту је и Фишерова бивша жена.”

„Јеси ли га икада чула да је уопште помиње?”

„То не значи нужно да он…”

Она нагло прекину, зачувши звук споља. Уђе Фишер, наклонивши се обома.

Бланковицева брзо упита, као да жели да сасвим потисне претходни разговор: „Је ли Хенри завршио са спектроскопијом?”

„Не могу да одредим”, одговори Фишер, тужно одмахнувши главом. „Јадник је прилично нервозан. Претпостављам да се прибојава могућности да погрешно протумачи ствари.”

„Хајде, хајде”, огласи се Ву. „Компјутер је тај који ће протумачити добијене податке. Увек се тиме може покрити.”

„Е, не може!” упаде Бланковицева ватрено. „То ми се баш страшно свиђа! Ви, теоретичари, мислите да ми, осматрачи, не чинимо ништа друго осим што заседнемо за компјутер, куцнемо по њему неколико пута, кажемо 'хајде, добра куцо', и потом само очитамо резултате. Оно што ће компјутер рећи зависи од онога што ставиш у њега — а ја никада нисам доживела да теоретичар, нашавши се пред резултатом осматрања који му не одговара, после тога не окриви осматрача. Ниједном још нисам чула да, на пример, кажу 'Можда нешто није у реду са комп…'„

„Сачекај”, упаде Ву. „Хајде да се не прегањамо у овом тренутку. Јеси ли мене икада чула како се љутим на осматраче?”

„Па, ако ти се, на пример, нису допала Хенријева осматрања…”

„Прихватам их, без обзира на све. Немам никаквих властитих теорија о овом свету.”

„И зато би и прихватио све што би ти Хенри понудио.”

У том тренутку уђе Хенри Џарлоу у пратњи Тесе Вендел. Изгледао је као облак који се премишља да ли ће излити кишу.

„Ето, Џарлоу, сада смо сви на окупу”, рече Венделова. „Хајде, сад, реци нам. Како ти изгледа?”

„Невоља је”, поче Џарлоу, „што у светлости ове слабашне звезде нема ултраљубичастог зрачења ни толико да добјеш опекотину услед ефекта албино. Морао сам да прибегнем микроталасима, и они су ми, истог часа, потврдили да у атмосфери сателита има водене паре.”

На његове речи Венделова нестрпљиво слеже раменима. „Ниси нам ти био неопходан да то дознамо. Сваки свет Земљине величине у температурном опсегу воде у течном стању сигурно поседује воду, те самим тим и водену пару. То читаву ствар за још један педаљ усмерава ка закључку да је сателит настањив. Али, тек педаљ; и то сасвим очекиван.”