Исак Асимов - Немезис

„Да, али људска бића живе на копну. Да је Ротор успео да допре до овог система, сигурно би покушали да населе копнена пространства — а о томе нема ни најмањег наговештаја. Зар је збиља неопходно истраживати тај свет?”, упита Теса реторички.

„Наравно да јесте”, одврати брзо Ву. „Не смемо се вратити са пуким претпоставкама. Потребне су нам чињенице. А могуће је и да нас чекају изненађења.”

„Заиста очекујеш нешто слично томе?” упита Венделова с призвуком беса.

„Није битно очекујем ли то или не. Смемо ли себи допустити да се вратимо на Земљу и саопштимо им — претходно не проверивши ствар — да не треба очекивати никаква изненађења? Не изгледа ми нимало упутно.”

„Све ми се чини”, примети Венделова, „да си прилично драстично изменио свој став. Ти си, донедавно, био тај који је захтевао да се вратимо на Земљу, а да се ни не приближимо Суседној звезди.”

„Колико се сећам, био сам и навођен на промену мишљења”, одврати Ву. „Под овим околностима, међутим, морамо у сваком случају истражити сателит. Јасно ми је, капетане, да постоји искушење да се искористи прилика и да се крене у посету још неким звезданим системима; али, овог часа, када пред собом имамо један, по свему судећи, настањив свет, морамо се вратити на Земљу са што више информација о нечему што се, у практичном смислу, за нашу планету може показати далеко важније него што би то био каталошки преглед неколико оближњих звезда. Осим тога” он неодређено махну према осматрачком прозору, „ја желим да изблиза погледам тај свет. Имам осећај да ћемо на њему бити сасвим безбедни.”

„Ти имаш осећај”, понови саркастично Венделова.

„Често се ослањам на интуицију, капетане.”

Мери Бланковиц се умеша, прилично муклим гласом: „Капетане, и ја се поводим за својом интуицијом и могу рећи да сам забринута.”

Венделова упути изненађен поглед према младој жени. „Делујеш као жалосна врба.”

„Не, капетане. Само сам прилично узнемирена.”

„Зашто?”

„Употребила сам НД.”

„Неуронски детектор? Зарад овог пустог света? Зашто?”

„Зато што сам дошла овамо да бих га употребила”, одврати Бланковицева. „Зато јер ми је то дужност.”

„И, резултати су негативни”, закључи Венделова. „Жао ми је, Мери, али биће још прилика — уколико посетимо и друге звезде.”

„Али, капетане, управо је о томе реч — резултати нису негативни. Открила сам присуство интелигенције на том свету и то је оно што ме узнемирава. Налаз је збиља смешан, и, напросто, не знам шта да мислим.”

„Можда апарат не ради како треба”, напомену Џарлоу. „Посреди је нова направа, те не би било изненађујуће уколико би се показала непоуздана.”

„Али због чега детектор не би радио како треба? Зар не региструје наше присуство на броду? Или можда мислите да му је позитивна реакција на наше присуство на броду — лажна? Проверила сам. Сноп је савршено добро усмерен и уколико даје лажан позитиван налаз, тако би морало бити свуда. Међутим, нема позитивних реакција са гасног џина, рецимо, или са Суседне звезде, односно са других, насумично узетих тачака у свемиру; али сваки пут када га усмерим ка сателиту, добијам позитиван налаз.”

„Хоћеш да кажеш”, упита Венделова, „да си на том свету, на ком не можемо да установимо присуство живота, открила присуство интелигенције?”

„Сигнал је врло слаб. Једва сам га ухватила.”

„У ствари, капетане”, умеша се Фишер, „шта ћемо са Џарлоуовим становиштем? Ако постоји живот у тамошњем океану који ми нисмо у стању да детектујемо испод водене површине, то не би искључивало могућност да је реч о интелигентном животу, и можда је управо то оно што је др Бланковицева регистровала.”

„Фишер је, изгледа, рекао праву ствар”, поново се огласи Ву. „Напокон, мало је вероватно да би неки животни облик у мору — ма колико интелигентан био — могао развити технологију. Ватру, под морем, не можете имати. Нетехнолошки облици живота не могу бити нарочито уочљиви, па ипак могу бити интелигентни. А врсте без технологије, ма колико интелигентна била, не треба се плашити, поготово уколико није у стању да напусти своју водену животну средину и ако ми останемо на копну. То само чини ствари још занимљивијим и додатно повећава неопходност да се истраже.”

„Сви причате толико брзо и толико много да никако не успевам да искажем оно што желим”, примети Бланковицева нервозно. „Грешите, сви. Да је посреди интелигентан живот под морем, добила бих позитивну реакцију само из океана. Међутим, добијам је одасвуд, у подједнакој мери. И са копна и из мора. То је оно што не могу да разумем.”