Исак Асимов - Немезис

„И са копна?” упита Венделова, с приметном неверицом. „Онда, значи, нешто ипак мора бити погрешно.”

„Али, не могу да установим никакву грешку”, рече Бланковицева. „То је оно што ме узнемирава. Једноставно, ништа не разумем.” А онда додаде, као објашњење: „Сигнал, наравно, јесте врло слаб, али, ту је.”

„Мислим да имам могуће објашњење”, огласи се поново Фишер.

Сви се погледи намах упреше у њега и он истог тренутка осети како постаје неодлучан. „Можда нисам научник”, рече он, „али то не значи да сам неспособан да увидим нешто што се чини прилично јасно. Интелигенција је под водом, али ми је не можемо уочити испод морске површине. То, очигледно, има смисла. Али, интелигенције има и на копну. Значи, дакле, да је и она на неки начин скривена. Где, другде, ако не под земљом.”

„Под земљом?” Џарлоу је готово експлодирао. Зашто би била тамо? Ништа јој не смета ни напољу; ни ваздух, ни температура, нити било шта што можемо да уочимо. Од чега би се интелигенција крила под земљом?”

„Од светлости, на пример”, упаде силовито Фишер. „Говорим о Роторијанцима. Претпоставимо да јесу колонизовали планету. Због чега би остали на површини, под црвеном светлошћу Суседне звезде, под којом роторијански биљни живот не би успевао и под којом би и они сами постајали све утученији? Под земљом би могли увести вештачку расвету, под којом би и њима и њиховим биљкама било много угодније. Поред тога…”

Он застаде, а Венделова га охрабри: „Настави. Шта има још?”

„Па, морали бисте да познајете Роторијанце. Они живе у унутрашњости свог света. На то су навикли и то сматрају нормалним. Бојим се да се не би осећали пријатно на спољашњој страни неког света. Заправо, одмах би се укопали под земљу.”

„Значи, твоје је мишљење да НД региструје присуство људских бића испод површине планете”, упита Венделова.

„Да. Зашто да не? Дебели слој земљишта између њихових евентуалних настамби и површине планете узрокује, по свој прилици, да слабе сигнали које бележи неуронски детектор.”

„Али Бланковицева региструје мање-више исту јачину сигнала и са мора и са копна”, примети Венделова.

„Са читаве планете”, додаде Бланковицева. „Јачина сигнала је свуда иста.”

„У реду. Изворна интелигенција је под морем. Роторијанци су под земљом. Зашто не би било тако?” упита Фишер.

„Чекајте”, упаде Џарлоу. „Мери, сигнале добијаш одасвуд, зар не?”

„Тако је. На одређеним местима незнатно су јачи или слабији, али, све у свему, једва успевам да их региструјем, тако да не могу бити сасвим сигурна. Међутим, извесно је да се интелигенција распростире свуда по планети.”

„Претпостављам”, поново ће Џарлоу, „да је то могуће кад је море у питању, али шта ћемо са копном? Зар заиста верујете да су Роторијанци, током само тринаест година, изградили мрежу тунела испод читаве површине тог света? Да, рецимо, сигнал стиже само са једног копненог подручја, или, чак, два — са једног маленог одсечка укупне површине планете — могао бих и да прогутам да се ради о јазбинама Роторијанаца. Али под читавом површином? Молим вас! Па у то не би поверовало ни малоумно дете.”

„Треба ли”, упита Ву „да то протумачим, Хенри, као твоју сагласност са идејом да се нека туђинска интелигенција налази посвуда испод површине планете?” упита Ву.

„Не видим до каквог бисмо другог закључка могли доћи” одговори Џарлоу, „осим уколико не прихватимо могућност да је Мерина справа потпуно неупотребљива.”

„У том случају”, умеша се Венделова, „питам се да ли би било безбедно спустити се на површину и истраживати. Страна интелигенција не мора безусловно бити и пријатељски расположена, а Надсветлосни баш није неки бојни брод.”

„Бојим се, ипак, да не можемо одустати”, рече Ву. „Морамо установити какав је облик живота доле присутан и како би — евентуално — могао стати на пут плановима о евакуацији Земље и пребацивању њеног становништва овамо.”

„Постоји једно место, једна тачка, са које ми стиже унеколико снажнији импулс”, јави се Бланковицева. „Није богзна шта, али треба ли да покушам поново?”

„Покушај”, сложи се Венделова. „Најпре ћемо брижљиво испитати све што можемо, па тек онда донети одлуку силазимо ли или не.”

Ву се ледено насмеши. „Сигуран сам да ћемо бити савршено безбедни.”

Венделова га само ошину мрким погледом.

Чудна ствар са Салтадом Леверетом (за разлику од Јануса Пита) било је то што се њему заиста допадало тамо напољу, у астероидном појасу. Очигледно, постојали су и људи који су заиста уживали у посвемашњој празнини и који су заиста волели свеопшту беживотност.