Исак Асимов - Немезис

„На Еритру?”

„Ако се они спусте на Еритро, Јанусе, где би ми требало да будемо за то време? Морамо се тамо суочити са њима. Нема нам друге.”

Пит осети како му мождане вијуге полако поново почињу да добијају замах. „Пошто је то, по свему судећи, неизбежно, пристајеш ли да то сам и обавиш? Са бродом и посадом, разуме се.”

„Значи, ти то не желиш лично да учиниш?”

„Као Начелник? Не могу тек тако отићи тамо и сачекати неки непознат брод.”

„Сматраш то нечим испод свог достојанства. Схватам. Значи, ја треба да се без тебе сустретнем са туђинцима, или малим зеленима, или роботима, или ма чиме што буде помолило главу из тог брода.”

„Бићемо у непрекидној вези, Салтаде. И гласом и сликом.”

„Али, на приличној удаљености.”

„Да. Али ако се та твоја мисија успешно оконча, бићеш, веруј ми, одговарајуће награђен.”

„Тако, значи? У том случају…” Леверет се загледа у свог саговорника, размишљајући.

Пит мало сачека, а онда рече: „Добро, реци ми цену.”

„Да, предложићу ти цену. Уколико желиш да се с тим бродом сусретнем на Еритру, онда заузврат желим Еритро.”

„Како то мислиш?”

„Желим Еритро за свој дом. Мука ми је већ од астероида. Уморан сам од осматрања. Уморан сам од људи. Доста ми је свега. Желим тај свет, потпуно пуст, само за себе. Желим да себи изградим настамбу, да добијам храну и залихе из Куполе, да имам своју фарму и своје животиње које бих узгајао.”

„Колико дуго то већ прижељкујеш?”

„Не знам. Али та жеља све више расте у мени. А пошто сам, стицајем околности, сада овде и пошто сам, поново, добро осмотрио Ротор, пун гужве и буке, Еритро ми изгледа привлачнији но икада.”

„Значи, већ вас је двоје”, намршти се Пит. „Ти и она мала лудача.”

„Каква лудача?”

„Кћерка Евгеније Инсиње. Инсињу, претпостављам, познајеш.”

„Астроном Инсиња? Да, наравно. Али, њену кћерку нисам упознао.”

„Потпуно је луда. Жели да живи на Еритру.”

„Па, ја то не схватам као лудило, напротив, сматрам то врло суптилним. Добро, ако и она жели да живи тамо, мислим да ћу моћи да поднесем једну жену…”

Пит упозоравајуће подиже прст. „Рекао сам — мала лудача.”

„Колико јој је година?”

„Петнаест.”

„Ох? Па, порашће. На невољу, порашћу и ја.”

„Није баш једна од оних твојих распамећујућих лепотица.”

„Па, Јанусе, ако добро погледам, нисам ни ја неки лепотан. Ето, чуо си мој услов.”

„Желиш ли да и званично уђе у компјутерски записник?”

„Тек као формалност, Јанусе?”

Пит се, међутим, не насмеши. „Врло добро. Постараћемо се да осмотримо где ће се тај брод спустити, а тебе ћемо опремити за Еритро.”

Гласом који се чинио напола зловољним а напола зачуђеним, Евгенија Инсиња примети: „Марлена је јутрос певушила нешто као 'Доме, доме, доме међу звездама, где светови плешу, слободни'.”

„Знам ту песму”, рече Џенар, климнувши главом. „Отпевао бих ти је ако ми обећаш да нећеш побећи, згрожена мојим слухом.”

Управо беху завршили с ручком. Сада су ручавали заједно сваког дана, на шта је Џенар гледао с тихим задовољством, мада је тема разговора увек била Марлена, и мада је Џенар осећао да му се Инсиња, можда, окренула из очаја — јер, с ким је другим могла да без бојазни о томе разговара?

Није му то било важно. Шта год да је било по среди…

„Никада је раније нисам чула да пева”, настави Инсиња. „Мислила сам да уопште нема слуха. Међутим, испоставило се да има врло леп алт.”

„То је, Евгенија, само знак да је срећна — или узбуђена — или, једноставно, врло задовољна због нечега. Моје лично мишљење је да је нашла своје место у свемиру, да је нашла неки свој посебан смисао живљења. Није нам свима суђено да га нађемо. Већина међу нама, заправо, плива у празно, настојећи да пронађе смисао свом животу, да би се све окончало или у громовитом очају или тихој предаји. Ја, лично, припадам овом другом типу.”

Инсињи пође за руком да исцеди осмех. „Надам се да не мислиш тако и о мени.”

„Не, Евгенија, ти ниси 'громовито очајна', али имаш обичај да настављаш да војујеш изгубљене битке.”

Она обори поглед. „Мислиш ли на Крајла?”

„Ако ти мислиш да мислим, онда мислим”, одговори Џенар. „Али, заправо, мислио сам на Марлену. Била је напољу већ десетину пута. Ужива у томе, то је чини срећном, а ти и даље седиш ту и јадикујеш. Шта те то толико мучи у вези с тиме, Евгенија?”

Инсиња се одсутно играла својом виљушком. „Осећај губитка” одговори она напокон. „Неправде. Крајл беше донео своју одлуку, и ја сам га изгубила. Марлена је донела своју — и сада губим и њу. Ако није у питању куга, онда је у питању Еритро.”