Исак Асимов - Немезис

„Можда су мало превише самопоуздани, капетане”, примети Ву. „Ни они нису трагали за нама, и једноставно су нас превидели. Или, уколико су нас и уочили, можда нису сигурни ко смо, или шта смо, те, баш као и ми, оклевају да први повуку потез. Ипак, оно што бих нагласио јесте да нам је позната бар једна тачка на овом огромном сателиту где мора бити људских бића, и моје је мишљење да нам не преостаје друго него да се спустимо и ступимо у контакт с њима.”

„Мислиш ли да бисмо били безбедни?” упита Бланковицева.

„Верујем да бисмо”, одврати Ву чврсто. „Не могу нас тек тако упуцати. Пре тога, сигурно би пожелели да сазнају више о нама. Осим тога, ако нам се сва храброст исцрпљује у томе да останемо и висимо овде у незнању, у том случају ништа нећемо урадити, те би још једина преостала ствар била да се вратимо и испричамо шта смо открили. Земља ће након тога послати овамо читаву флоту надсветлосних летелица, али нам баш неће бити захвална што смо се вратили са минимумом информација. Ући ћемо у историју као експедиција која је устукнула пред циљем.” Он се неодређено насмеши. „Видите, капетане, добро сам савладао Фишерову лекцију.”

„Значи, ти предлажеш да се иде доле и да се ступи у контакт”, закључи Венделова.

„Апсолутно.”

„Ти, Бланковицева?”

„Радознала сам. Не толико због куполе, колико због могућег присуства неке туђе интелигенције. Волела бих да установимо о чему се ради.”

„Џарлоу?”

„Волео бих да смо наоружани, или да имамо везу са Земљом. Уколико нам се нешто лоше деси, Земља неће апсолутно ништа сазнати о исходу наше мисије. Могуће је да ће потом нашим трагом поћи неко исто тако неприпремљен као и ми, и исто тако лишен сваког предзнања. Уколико, пак, преживимо контакт, вратићемо се са суштински значајним открићима. Мислим да треба да прихватимо ризик.”

Фишер упита тихим гласом: „Намераваш ли да и мене питаш за мишљење, Капетане?”

„Знам да желиш да се спустиш да би видео Роторијанце.”

„Управо тако, и зато бих да предложим да се спустимо што тише и неприметније. Ја ћу изаћи из брода, сам, као осматрач. Уколико било шта крене наопако, ви ћете брзо узлетети и кренути ка Земљи, остављајући ме овде, за собом. Можемо себи дозволити да ме отпишете као губитак, што, дабоме, није случај с овим бродом.”

„Зашто баш ти?” упита брзо Венделова, и лицем јој мину сенка напетости.

„Зато што — у најмању руку — познајем Роторијанце. А и желим да идем.”

„И ја, такође”, огласи се Ву. „Морам бити с вама.”

„Зашто да се обојица излажемо опасности?”

„Јер су двојица безбеднија него један. И зато што, у случају нужде, један можда може да се спасе док други одвлачи пажњу нападача. А понајвише желим да пођем баш због тога што, како рекосте, познајете Роторијанце. Могуће је и да их криво просудите.”

„Добро, онда, спустићемо се”, закључи Венделова. „Фишер и Ву изићи ће из брода. Ако се, у било ком тренутку, не сложе у погледу онога што им ваља чинити, Ву ће бити тај који ће одлучити.”

„Зашто?” упита разочарано Фишер.

„Ву управо рече да Роторијанце, баш зато што их познајеш, можеш криво просудити”, одговори Венделова одлучно га погледавши. „И, ја се слажем с њим.”

Марлена је пливала у срећи. Осећала се као да је обујмљују неке нежне руке, како је заштићују и скривају. Посматрала је црвенкасту светлост Немезис и осећала ветрић на образима. Облаци би повремено застирали део или и читаво замашно тело Немезис, чинећи да светлост згасне и све поприми некакав сивкасти прелив.

Могла је, међутим, да подједнако добро види и при сивкастој и при црвенкастој светлости, као и при сенкама и полусенкама које су стварале непојмљиво лепе облике. Без обзира на то што би поветарац постајао свежији када год би облаци заклонили Немезис, никада јој није било непријатно хладно. Чинило се као да јој Еритро просветљава видике, као да загрева ваздух око њеног тела када се укаже потреба, као да се, једноставно, о њој брине на све могуће начине.

И, могла је да и даље разговара с њим. Већ је о ћелијама које су твориле живот на Еритру научила да размишља као о Еритру самом. Као о планети. Зашто да не? Како је, уосталом, могло бити другачије? Свака је ћелија, сама за себе, била само ћелија — много, заправо, примитивнија него ћелије њеног властитог тела. Тек су све прокариоте заједно твориле организам који је, обавијајући планету, повезујући је милијардама трилиона танушних веза и испуњавајући је, прожимајући и подвргавајући је себи, могао и сам бити сматран планетом.