Исак Асимов - Немезис

„Знам.” Он посегну за њеном руком, и она му је, несвесно, препусти.

„Марлена све више времена проводи напољу, у тој потпуној пустолини, и све је мање заинтересована да буде овде, с нама. Напослетку ће изнаћи начин да непрекидно борави напољу, да се враћа у све дужим размацима — и напокон ће заувек тамо остати.”

„Вероватно си у праву, али живот и није ништа друго до ли симфонија сталних губитака. Губиш своју младост, па родитеље, своје љубави, пријатеље, утехе, здравље, и на крају живот. Порицати то, свеједно би значило изгубити све то, и изгубити, при том, и свој унутрашњи мир.”

„Она никада није била срећно дете, Сивере.”

„Себе кривиш због тога?”

„Могла сам имати… више разумевања за њу.”

„Никада није прекасно. Марлена је желела за себе читав један свет, сада га има. Желела је да своје моћи, које су за њу одувек представљале само терет, преобрати у средство непосредног општења са неким другим умом, а сада је и то добила. Желиш ли да је примораш да се тога одрекне? Зар би пожелела да сопствени губитак — њено мање или више непрекидно присуство у твојој близини — надокнадиш тако што ћеш њу гурнути у губитак већи но што обоје можемо и замислити — да не испољи сва изванредна својства свог изузетног ума?”

Исиња се за тренутак насмеја иако су јој очи искриле од суза. „Ти би, Сивере, и зеца наговорио да изађе из своје рупе!”

„Заиста? Ипак све моје речи никада нису биле тако делотворне као Крајлово ћутање.”

„Било је и других утицаја”, одврати Инсиња и намршти се. „Ипак, не мари. Сада си ту, Сивере, и представљаш ми највећу утеху.”

Џенаров глас звучао је жалостиво. „То је најпоузданији знак да сам заиста стар онолико колико ми је година — да ми је, наиме, највећа утеха то што теби служим као утеха. Ватра још само тиња када од ње више не очекујемо ништа друго до ли да послужи као утеха.”

„Нема, наравно, ништа лошег у томе.”

„Наравно, ни најмање. Верујем, чак, да су многи парови прошли кроз жестине страсти и дубоке екстазе, не нашавши, никад, ослонац једно у другоме; и, напослетку, могу пожелети да све то замене за мало међусобне подршке. Не знам. Тихе победе су тако тихе. Суштинске, али, често, недовољно цењене.”

„Мислиш на себе, јадни мој Сивере?”

„Знаш, Евгенија, провео сам читав свој живот трудећи се да не упаднем у замку самосажаљења и немој ме утеривати у то, само да би гледала како се увијам.”

„Ох, Сивере, нисам то мислила да кажем.”

„Најзад! То сам хтео да чујем. Видиш како сам бистар. Али, знаш, ако ти треба замена за Марленино присуство, ја сам ту, и бићу ту кад год ти затреба ослонац. Ништа ме не би могло одвојити од тебе — осим тебе саме, ако ме не желиш.”

Она стисну његову руку. „Сивере, ја те не заслужујем.”

„Немој то користити као изговор. Спреман сам да се жртвујем за тебе, и не треба да ме у томе спречаваш.”

„Зар, збиља, ниси никада нашао неког вреднијег од мене?”

„Нисам ни тражио. Нити сам икада осетио да су жене Ротора биле имало заинтересоване за мене. Осим тога, шта бих учинио с неким 'вреднијим'? Било би глупо од мене дати се неком као заслужен поклон. Много је романтичније бити незаслужени поклон, дар небеса.”

„Да изиграваш божанско, удостојавајући недостојног?”

Џенар спремно климну главом. „Да, да, то ми се допада. Управо је то слика која ми се мота по глави.”

Инсиња се поново насмеја, овог пута знатно опуштеније. „И ти си шашав, знаш. Иако то до сада, из неког разлога, нисам уочила.”

„Свако има своје скривене вртове. Када ме будеш, без журбе, наравно, још боље упознала — „

Прекину га оштар звук комуникатора.

Лице му се смрачи. „Ето ти, Евгенија. Таман те намамим, ни сам не знајући како, таман си спремна да се истопиш у мом наручју, и прекине нас ово. Охо-хо!” Глас му се наједном сасвим измени. „Од Салтада Леверета.”

„Ко је то?”

„Не познајеш га. Тешко да га било ко зна. Особа најближа пустињаку од свих људи које сам икада упознао. Ради у астероидном појасу, напросто стога јер му се тамо свиђа. Додуше, тог маторог кешу нисам видео већ годинама. Ни сам не знам због чега га називам маторим; наиме, мојих је година… Гле, порука је запечаћена — намењена само мени. Довољно поверљива, да би требало да затражим да се удаљиш пре но што је отворим.

Инсиња одмах устаде, али јој Џенар даде знак да поново седне. „Ма дај, не буди луда. Тајност је једна од болештина бирократије. Мене за то није брига.”

Он притисну палчевима на одговарајућа места и на папиру се указаше слова. „Понекад се питам шта би се догодило да прималац поруке случајно остане без палчева…” заусти Џенар, а онда занеме.